среда, 21. септембар 2016.

Уједињени победићемо звер - Драгош Калајић

Уједињени победитићемо звер- Драгош Калајић

УЈЕДИЊЕНИ ПОБЕДИЋЕМО ЗВЕР!



Предмет нашег огледа су разлози виталне неопхдонoсти стварања органске културно-политичке, војне и привредне заједнице словенских народа, способне да предузме сопствени и самобитни пут развоја, који ће ослободилачки сломити претеће обруче »новог светског поретка«, што затварају хоризонте људске мисије у овој арени универзума и што човека своде у кострети економске животиње. Овде ће бити реч о могућностима словенског одговора на изазове мамонскомасонског новог светског поретка«, о потенцијалима словенских народа и њихове идеалне заједнице да отворе перспективу новог и препородилачког циклуса Европе, са оне стране »сумрака Запада« и све очигледнијег те ближег краја "модерног света илузија" (Рене Генон), односно смака наказне, лихварске и тровачке псеудоцивилизације и одговарајуће антикултуре. 
Неопходно је, пре свега, сагледати наше стање и расположиве државотворне енергије. Ми живимо у рушевинама квазикомунистичког система који је дебилни брат а не противник либералкапиталистичког система, абортиран од исте мајке, демоније економије псеудоцивилизације Запада. У тим рушевинама буде се огромне и деценијама затомљаване енергије, које попримају облике националослободилачких покрета, што теже успостављању одговарајућих, независних и суверених држава. Свесно или несвесно, стварно или потенцијално, сви ти покрети словенских народа и државотворне жудње противурече пројектима новог светског поретка« и интересима његових жреца. Начелно, они су стога позитивне појаве и снаге које ваља подржати свуда где не штете словенском јединству. 
На жалост, оставштина квазикомунистичких режима и одговарајућих анти националних политика, по формули »завади па владај« — често усмерава националослободилачке и државотворне покрете словенских народа једне против других, на штету јединства и могућег савеза а у корист »новог светског поретка«, чији агенти већ отворено подстичу и злоупотребљавају братоубилачке ратове. Реч је о сукобима и ратовима око арбитрарних разграничења, мотивисаним територијалним ревандикацијама, што трагично обележавају ово време interregnumа и почетак епохе посткомунизма, од пропале Југославије до разореног СССР. Погубни и пречесто катастрофални учинци међунационалних сукоба и ратова пружају најпожељније и бесплатне аргументе агентима »мондијализма«, који засењују простоту поукама да је драговољно подвргавање народа свевлашћу "новог свет ског поретка", уз одрицање од права на слободу, независност и државни те економски суверенитет — једино разумна и спасоносна алтернатива или бар најмање зло. 


Три испита националних покрета 

На овом месту нашег излагања неопходно је осветлити основна начела позитивног одређења и усмерења националних покрета. Историјско искуство нас учи да сваки национални покрет, свуда и увек, стварно или потенцијално, полаже три битна и хијерархијски узлазна испита ваљаности. Прво и темељно питање гласи: да ли национални покрет доноси добробит сопственом народу? Главно пита ње другог, вишег испита гласи: да ли на ционални покрет пружа срећу и благодети широј геополитичкој зони, дакле, и другим народима? Највише питање трећег испита гласи: да ли национални покрет садржи врлине и вредности, воље и енергије који могу ваљано учествовати у стварању новог културноцивилизацијског органона и циклуса? Другим речима речено, на том врхунцу, национални покрет полаже испит своје способности да превазиђе сопствена ограничења те да са другим, сличним или сродним покретима саучествује у изградњи заједничке империје.Није потребно образлагати правило реченог искуства да пука сила добрих па чак и најбољих намера није довољна гаранција да ће одговарајући национални покрет положити први и најлакши испит. У историји Европе новог доба ретки су национални покрети који су успели пре владати препреке првог испита али су скоро редовно падали на другом испиту. Добар пример таквог неуспеха пружа велики, сложени и противуречни немачки покрет, Dautsche Bewegung, који је препородилачки извео немачки народ из амбиса ратног пораза и очајања. Ипак. од мноштва струја и опција Dautsche Bewegung — Немачком је овладала само једна и најгора, »националсоцијалистичка«, кобно оптерећена националним егоизмом или идиотизмом (у старогрчком смислу те ознаке људске дебилности) и последичним непријатељством спрам других, словенских народа. што је на следећем испиту не само потпуно поништило све привредне, друштвене и културне успехе, постигнуте на првом, већ је изазвало и суноврат немачког народа у нови, још страшнији и дубљи амбис пораза и катастрофе. 
Из збира свих историјских искустава можемо извести закључак да највеће могућности за постојани успех имају они национални покрети који већ од самог почетка право и превасходно стреме ка врховима трећег и коначнго испита вредности. Већ и сама спремност, вољност и способност за суочавање највиших и најтежих провера вредности — имплицира поседовање врлина и својстава који отварају широки пут успона, ка највишим обзорјима могућности самоостварења. Дакле, најбоље перспективе развоја отварају се пред оним националним покретима где су национална самосвест и воља пружања добробити сопственом народу само полазишта а не крајњи циљеви мобилизације енергија и снага. 
Квалитативни домети националних покрета — на путевима предочене хијерархије — савршено су пропорционални димензијама и магнитудама продубљења националне самосвести. Ту важи »златно правилo": што је далекосежнији продор светлости спознаје кроз трезоре традициjе и националног памћења — то су виши узлети духовне самосвести. Ваља знати да традиција, по дефиницији, значи »пренос«. Јасно је да традиција, као Позитивна делотворност, подразумева пренос вредности које заслужују памћење и постварење, дакле, вечност. Следећи истрајно и доследно белеге традиције, правцима, прошлости, идеално ка праисторијском хоризонту, национална самосвест мора превазићи сопствени национални простор и време, односно историју те суочити и предузети перспективе што воде јединственом, "хиперборејском" исходишту и празавичају свих индоевропских те дакле и словенских народа. Национална самосвест која је спремна и способна да пређе предочени пут самоспознаје неминовно мора превазићи и сва сопствена ограничења те превладати одговарајућа искушења што подстичу међунационалне сукобе и ратове. 
По закону коенциденције и међузависне спреге супротности. тај пут самоспознаје ка примордијалном хоризонту прошлости води и ка идеалном хоризонту будућности, ка великом испуњењу најдревније жеље народног бића, дакле ка обнови првобитног заједништва, у новим облицима живота. И управо је то примордијално, индоевропско јединство најпостојанија основа и највише надахнуће те врхунска легитимација предузећа стварања заједнице словенских народа, као језгра новог окупљања и уздизања Европљана, са оне стране »сумрака Запада« и краја његове псеудоцивилизације те антикултуре. Славни позив инспирисаног и инспиративног Фридриха Ничеа је много дубљи него што је мишљен: »Погледајмо се у лице — ми смо Хиперборејци! С оне стране севера, леда, смрти — тамо је наш живот, тамо је наша радост!”. 
Савремени словенски народи нису вечни ентитети већ су створени деобама јединственог словенског ethnosa, изведеног из индоевропског првобитног органона, на историјским и разностраним путевима миграција и освајања. На тим многоструким путевима суочавали смо разноврсне изазове и стицали различита искуства и својства те особености. Дакле, задатак је препородити словенску заједницу и ујединити богатства различитих искустава, удружити капитале разнородних својстава и особености. Нови и неупоредиво већи историјски изазови рд свих које смо искусили изискују велико окупљање словенских народа и уједињење снага и енергија, моћи и талената. 
Изложени задатак нема алтерантиве јер управо величина изазова »новог светског поретка« и агоније квазицивилизације Запада изискује уједињење словенских народа као једину могућност ваљаног самоодбранбеног одговора и препородилачког противпокрета. Ако желе макар само опстати и преживети — словенски народи се морају ујединити те створити своју културно-политичку, војну и привредну заједницу. У противном, одговарајући појединачно и неповезано на изазове »новог светског поретка« — сви словенски народи ће страдати и нестати са историјске сцене, услед огромних несразмера између планетарних размера снага модерног нихилизма и мајушних моћи отпора. Да би постигли егзистенцијални, биолошки »минимум« опстанка — словенски народи морају предузети заједнички пут ка »максималним« циљевима и највишим врховима метафизичког самоостварења. 
На овом месту нашег излагања можемо спознајно суочити битне изазове “новог светског поретка” и његове силе нихилизма, као и свет могућности словенских, самобитних одговора.(...) 


Ка препороду Словенске културе 

... Непревазиђеном спознајом и дефиницијом човека као »мешавине« животињског и божанског елемента (zeon пое tikon), Платон нам је пружио посредно објашњење успеха нихилизма. Својства те »мешавине« св. Августин описује речима меланхоличног искуства: »душица, лабилна, поводљива, ташта.« Та »мешавина« је обично неупоредиво подложнија инфериорним и негативним утицајима него супериорним и позитивним. Према Платоновој доктрини, гашење светлосног формативног и информативног принципа ума уклања све препреке пред навалом сила из инфериорне сфере човека те изазива прво психичку, потом егзистенцијалну и коначно друштвену анархију. 
Ми управо живимо у добу планетарног размаха те анархије, која је крајњи учинак вековног процеса нихилизма демоније економије. Ипак, већина људи још увек нема потпуну свест о катастрофалним размерама растројства и деградације људског елемента, услед поступности нихилистичких процеса, на које се човек свикава. Сличном поступношћу се шири нека болест у телу, тако да оболели не опажа нарушавање свог здравља, све до слома последње одбране. Додуше, просечни савремени становник планете већ уме да опажа, са ужасом, геофизичке манифестације нихилизма, незадрживо ширење његових пустиња и агонију природе, флоре и фауне. Нажалост, тај човек још увек живи у заблуди да су дејства нихилистичких сила половична, да оне погађају само спољни а не и унутрашњи свет, свикавају ћи се на сопствена обездушења и понижења. 
Да би се ефикасно људским очима показала опустошеност унутрашњег света човека, неопходно је предочавати педагошке поредбе узорака неког давно прошлог и савременог живота. У свим доменима живота, све такве поредбе предочавају нам поларне супротности, попут оних између лепоте и ружноће, светла и таме, добра и зла. Паметном човеку и један пример је довољан: поредба валцера, последње игре монархијске Европе, обасјаног кристалном светлошћу, у дворанама племениташких магнитуда — и главног плеса афро-америчког сенилног варварства, у подземним дискотекама, под сабласним муњама light-show, што истичу тмину, плеса чији назив синтетише нихилистички програм демолирања човека: »rock and roll«, односно »клати се и ваљај«. Остатак нихилистичког посла обављају дум-дум позиви на самоуништење, рекламе первертираности, сатанизма и синтетичких дрога. 
Жреци и стратези »новог светског поретка« добро знају да је култура основа сваког веродостојног народа те су стога културне вредности, врлине и традиције битна мета вековног нихилистичког solvе. Лишени сопствене културне основе, народи постају лак плен условљавања и уцењивања те се податно преображавају у безобличну масу. Огромна већина народа света је већ неповратно искорењена и декултурисана. Уместо активног живљења, стварања и развијања сопствених култура — ти народи, преображени у безличне масе, постали су пасивни потрошачи »интернационалних« сурогата изгубљених врлина и вредности, односно антикултуре made in USA. Наравно, са људских лица нестали су знаци радости, искре среће, руменила живости, уступивши места сенкама меланхолије, равнодушности и умора. Сви сурогати које производе фабрике такозване »масовне културе« осведочавају свуда и увек општи наум њихових изумитеља да људско буде сведено на подљудско, уз тотални преокрет вредности и врлина. Субверзија »мондијалиста« циља да посредством »масовне културе« људски порив ка племенитости изокрене ка нискости, да потребу за лепотом изопачи у склоност наказности, да жудњу за звуцима и мелодијама убије буком ритмова поживотињења, да тежљу ка божанском просветљењу преокрене ка мраку подемоњености, да осећање љубави затоми и човека претвори у сексуални механизам, да херојску и метафизичку установу брака те брачне верности сруши и као узор наметне колективни промискуитет... 
»Мондијалистичи« програм уништења класичног европског система васпитања и образовања се изводи под ауторитетом одговарајућих установа, у служби »новог светског поретка«, попут УНЕСКО-а. Почевши од 1945. године, широм планете та установа непосредним или посредним акцијама уништава класични, диференцирани и »вертикални« систем васпитања и образовања а намеће једнообразни и »хоризонтални«, према програму стварања једноличног човечанства, односно »сиве расе«. Посебна мета удара биле су наставе латинског и старогрчког језика, који су углавном избачени из европских програма обавезног образовања, под исприком да су то "мртви језици" те дакле неупотребљиви. Наравно, прави разлог такве чистке почива у чињеници да су ти језици живљи од живих управо зато што су »мртви«, односно у чињеници да су они вечни и непроменљиви те стога идеални и непоколебљиви оријентири. 
Уосталом, довољно је латинским и старогрчким изворницима привести значења кључних појмова модерне цивилизације, попут »демократије«, »револуције« и »пролетаријата« или »реакције«, »конзервације« и »традиције« — па схватити куда смера злонамерност »мондијалистичких« фалсификатора. Избацивањем класичних језика из обавезног образовања — Европљани су били отргнути од корена. Осим тога, класични језици су били непожељни због давно уочених педагошких врлина, као најбоља средства подстицања интелектуалног и етичког развоја слободоумне личности. Тако је отворен пут систему који вештачки продужава инфантилни стадијум, где дете учи само и једино посредством опонашања. Док је диференцирани и »вертикални« систем образовања стварао самосталне и независне личности — овај »мондијалистички«, једнообразни и »хоризонтални« систем производи послушне и зависне индивидуе, према потребама »новог светског поретка«. 
У Европи, завршни ударац класичном систему образовања задала је вештачки подстакнута "студентска револуција" 1968. године, од чијих се разарања европски универзитети још увек тешко опорављају. На другој страни Атлантика, субверзија удара већ и на саме врхове универзитетског образовања, од Принстона до Стенфорда, где је на неделу систематски и отворени прогон капиталих дела европке културе из наставних програма. Великани европске културе, од Платона и Аристотела, преко Дантеа и Шексипира, до Ничеа и Достојевског су избачени као политички некоректни« аутори, као главни стожери »евроцентризма«, »белачког расизма«, »сексизма« и »елитизма«. Могли бисмо шаљиво закључити да се из Европе прогнани Карл Маркс, са својом необузданом мржњом према веродостојној европској традицији и култури — преселио у САД и тамо нашао нове поклонике. Наравно, са више и ретроспективне тачке гледишта, могли би закључити да се »марксизам« заправо вратио тамо одакле је наметнут Европи, првенствено Русији, силом капитала који је лихварска интернационала уложила у Октобарску револуцију. 
Планетарни размах антикултурног и заправо антиљудског нихилизма изискује тотлану мобилизацију свих расположивих снага и средстава ради одбране словенских култура и словенског човека. Историјско искуство таквих одбрамбених предузећа — премда пред неупоредиво мањим изазовима — сведочи да она пропадају ако су само и једино конзервативне природе. И пуки спас остатака културних вредности изискује мобилизацију стваралачких, односно препородилачких моћи. Није довољно само чувати културне трезоре већ их је неопходно истрајно обогаћивати. Конзервативну акцију мора пратити и револуционарна, управо у из ворном смислу тог појма, дакле у смислу повратка првобитности. 
Овде под »првобитношћу« подразуме вамо вечно и надисторијско врело стваралачких начела. Дакле, од пресудног је значаја избећи стрампутице носталгије за прошлошћу врлина и вредности културе, која редовно осведочава своју јаловост. Ваља спознати прави смисао споменика културе наших трезера: они су манифестације вечног и надисторијског врела стваралачких начела у одређеном простору и времену. Залудно их је обнављати и опонашати већ их ваља користити као путоказе ка вечној првобитности". Веродостојна културна револуција врши културни препород управо превазилазећи све споменике прошлости, суочавајући, непосредно, вечно врело првобитности. Све оно што је у таквом препороду створено ново спрам старог, само је нови израз древне, вечне жеље стваралачких моћи за постварањем. 
Свако веродостојно уздизање културе изискује виталну основу, дакле животност народне културе. Није довољно само памтити и чувати митове и легенде, игре и обичаје, ткања и везове народне културе као ствари прошлости, већ је неопходно пробудити и подстаћи стваралачке моћи народа да се постварују у савремености, да се отварају ка хоризонтима будућности. Стваралачке моћи словенских народа су утрнуле и успаване јер им је одузето самопоштовање, које је основни темељ самопоуздања, битне енергије само остварења. 
Истина је да су неповратно изгубљени стари амбијенти живота и његове древне структуре, који су скупа подстицали стваралачке моћи на остварења. Ипак, у инструментаријуму модерне цивилизације постоје многа средства која могу бити ваљано употребљена за добро, за успостављање нових и чак погоднијих услова живота народа, превасходно ратарског народа, који ће поново подстицати његове стваралачке потребе и моћи. Наравно, културну револуцију није могуће извести без неопходне политичке моћи и одгова рајуће, свестране подршке. Само једна одлучна и просветљено словенска политичка акција може освојити просторе и средства који су неопходни културној револуцији Словенства. 
То освајање ваља почети од електронског неба, које је данас премрежено телевизијским канализацијама што на словенске народе избацују, непрекидно, смеће »интернационалне« или »мондијалне« антикултуре. Најближи и најстрашнији пример те узурпације од стране непријатеља словенских народа и словенске културе пружа (тобоже) »Руска телевизија«, која је скоро потпуно у власти и под контролом отворених русофоба. Отуда у програмима те »Руске телевизије« доминирају поруке и ритмови подљудских условљавања, док су садржаји веродостојне руске и словенске те европске културе систематски одсутни, дакле забрањени. И на овом месту нашег разматрања је очигледна нужност предузимања великог и ослободилачког јуриша руских патриотских снага. За такав јуриш је касније него што смо склони мислити али није прекасно. 


Kа православном капитализму 

Снаге »мондијализма«, под исприком флоскула попут »закони тржишта«, »слободна конкуренција« или »интеграциони процеси«, свуда намећу неоколонијални и псеудоимперијални систем експлоатације природних и привредних богатстава словенских народа. Агенти »мондијализма« се свуда жестоко опиру сваком покушају одбране економске независности, проказујући такве тежње као последице незнања, јер је у савременом свету тобоже немогуће очувати економски суверенитет. Ако би веровали доктринарим демоније економије, сви народи би морали капитулирати пред насиљем «новог светског поретка» те одустати од сваке воље за управљањем сопственом економском судбином. Морали би уклонити пред »мондијалистичким« пљачкашима све од бране и препустити им сва своја природна и привредна богатства. 
»Мондијалистичку« догматику разобличила је управо вашингтонска политика, реагујући на растући и већ катастрофални спољнотрговински дефицит спрам Јапана, захтевајући обеснажење свих »закона тржишта«, начела »слободне конкуренције« и »отвореног тржишта«, захтевајући постављање заштитних царинских баријера уместо »интеграционих процеса«, јер је, наводно, Јапанска привредна експанзија »посебни случај«. Са становишта интереса словенских земаља, тај »посебни случај« је добра поука за одбране економске независности, у оквирима оптималних могућности и по мерама сопствених интереса. Уосталом, економска историја модерног света убедљиво показује и доказује, низом примера, да су сви успешни изласци из криза и сви привредни препороди извршени уз помоћ одлучних одбрана унутрашњег тржишта, дакле, уз помоћ знатних ограничења и условљавања. Сви ти примери великих економских успона и усправљања осведочавају такође начело примата политике над економијом. Под утисаком погубних утицаја наопаке »реалсоцијалистичке« политике на економију, ми смо пречесто склони да зазиремо од сваке помисли субординације економске сфере политичком одлучивању те стога постајемо лак плен сугестија либерал-капиталистичког модела. И у том погледу ваља умети разликовати средство од начина коришћења. Под утицајем просвећене и прагматичне политике доживеле су препород многе земље, од Немачке до Јапана и од Чилеа до Јужне Кореје. 
Огромне размере потенцијалног тржишта економски уједињених словенских држава, као и комплементарности националних привреда, уз ванредна природна богатства и радне потенцијале омогућују таквој заједници чак потпуно аутархију, у случају крајње потребе. 
Стога свеопшта субверзија и пропаганда агената »мондијализма« на власти у словенским државама, превасходно циља да онемогући покрете словенских народа ка стварању културно-политичке, војне и привредне заједнице, како би словенски народи, одвојени или разједињени те чак сукобљени, један по један или скупа поново запали у ропство, под господарима »новог светског поретка«. 
Истој стратегији припада и силовито наметање либерал-капиталистичког модела, који је, према одређењима његовог најутицајнијег теоретичара, Фридриха фон Хајека, сушта супротност слободи и одговарајућој власти народа, као и темељним људским поривима ка правди и солидарности. У питању је модел који леги тимише и легализује најгоре људске или подљудске пориве као и безобзирну превласт снажнијих над слабијим економијама. По искреном признању фон Хајека, синтагма »слободна конкуренција« је само елегантна исприка за превласт снажнијих над слабијим, јер ту заправо и нема никакве конкуренције: унапред се зна да ће већи капитал победити мањи, да ће без државне помоћи национално предузеће бити прождрано од наднационалне компаније и њене планетарне мреже. Конкретна вредност производа нема великог значаја у тој »конкуренцији«, јер ће снага капитала уложена у рекламирање најгорег производа успети да га наметне масама уместо најбољег, ако овај последњи нерасполаже одговарејућим моћима. 
За нас је битно сазнање да је либерал капиталистички модел сасвим туђ словенској самобитности и православној традицији, тим пре јер потиче из протестантске и јеврејске религије, како су убедљиво показала истраживања научника попут Макса Вебера и Вернера Зомбарта. Уосталом, посебни, премда не и последњи разлог за одбијање таквог модела почива у чињеници да он свуда показује знаке исцрпљености. Тријумф јапанског модела привређивања, заснованог на будистичкој традицији, над либерал-капиталистичким моделом САД, пружа нам веома инспирисан и инспиративан пример. 
Тежиште јапанског модела привредног препорода и тријумфа почива у будистичкој концепцији рада, која је у том погледу слична православној, односно подобна за православно усвајање. На овом месту нашег излагања упутно је навести опажање славног јапанолога Серж-Кристоф Колма: »Доказано је да суштина јапанске савремености почива у уједињењу енергија две људске димензије економске и духовне. Економска страна индивидуе, која је затомљавала духовну страну, мора сада прихватити велики повратак духа. Јапанци превасходно настоје да афирмишу концепт рада који је типично будистички. То је оно што Јапанци зову 'Миши' а значи 'Пут'. По њима, рад није упућен задовољавању жеља, већ управо обратно: рад је Пут на коме се елиминишу патње (изазване жељама) и сузбијају жеље (што изазивају патње)«. 
Исту подстицајну и оријентациону вредност има и јапански модел предузећа као »проширене породице«, дакле, као привредни продужетак органске заједнице и њеног живота, а што у словенској народној традицији има одговарајуће услове за примену, о чему сведочи и традиција породичних задруга. 
За наше осматрање јапанских примера, посебно је значајно јапанско упорно одбијање увоза америчког пиринча, који је седам пута јефтинији. Са друге, америчке стране сукоба, Вашингтон од Јапана упорно тражи макар отварање тржишта за речни пиринач. У том наоко бизарном сукобу око наизглед неважног производа — зналачко око може прозрети дубоки смисао. Вашингтонски жреци »мондијализма« добро знају да би изнуђеним извозом прејефтиног пиринча уништили јапанско село, дакле основу јапанске културе и традиције, односно темеље јапанског привредног успона. Иста спознаја подстиче Јапанце да непоколебљиво бране своје ратаре. 
Словенска културна револуција изискује и велики повратак земљи и селу, обнови његове животности и плодоносности, радости и среће живљења. Ако ретроспективно пратимо процесе нихилизма модерне цивилизације, доћи ћемо до његове прве и пресудне победе, која је последично омогућила све потоње. Реч је о победи нихилизма демоније економије над селом и ратарском културом, обележеном стравичним покољем стотине хиљада вандејских ратара, верних француском краљу. Тај већ двестогодишњи процес нихилизма карактерише управо систематско уништење села и ратарске културе те претварање слободних ратара у зависне пролетере, искорењене и обездушене, сабијене у казамате нових вавилонија. Револуција о којој овде говоримо налаже обртање тог процеса, дакле повратак земљи и селу, обнову изгубљених слобода и достајанства, самопоштовања и самопоуздања ратара. 
Такву револуцију захтевају и елементарне, биолошке потребе човека јер је ширење пустиња и уништење природе еколошким катастрофама заправо последица демоније економије и њеног рата против људскости. Предузеће повратка земљи и селу подразумева и велики покрет обнове природе и оздрављења планете планетарне размере еколошке катастрофе су досегле критичне ступњеве, што изискује одлучни и општи препородилачки противпокрет. Према речима Лестера Брауна, управника истраживачког пројекта Stare of the World и одговарајућих годишњих извештаја, у издању вашингтонског Worldwatch Institute, »довољно је само прелистати извештај да би се схватило у какву се несрећу уваљујемо. Јаз између онога што је неопходно учинити да би се спасла животна средина и онога што радимо, све је шири и дубљи. Ми губимо битку за спас Земље.« И даље, по Лестеру: »довољно је само обратити пажњу на кору земље која се обрађује. Сваке године кора земље еродира и смањује се под бујицама које преплављују равнице, ненаилазећи више на шуме које би их задржале. Годишњи губитак хумуса планете одговара површини на којој се узгајају житарице у Аустралији. Осматрајући само аспект земље, можемо закључити да ће сваке године бити све теже за стотине милиона људи у свету... Чињеница је да су пет најтоплијих година XX столећа биле све садржане у последњих десетак година. Чињеница је да цене житарица расту и ако се има у виду ова тенденција, извесно је да ће и даље расти. То ће за стотине милиона људи Трећег света значити само једно и глад. И очајање. Глад ће бити авет која ће лутати светом.« 
Словени могу спасти свет од коначне катастрофе ако се одлучно супротставе демонији економије и насиљу жреца »новог светског поретка« те ако од својих земаља створе врт узорне племенитости, лепоте и радости живота. Снагом тог примера препорода човека и заједнице, Неба и Земље — Словени ће преобразити свет. Нека ми верни читалац, коме захвљујем на поверењу времена и стрпљења, дозволи да на крају наведем речи здравице једног руског пријатеља, упућене ми ових дана, у Москви, речи што ме прате сво време рада на овом огледу, покрећући ми мисли и снове: »Ми се боримо за правду. Убићемо Звер. Победа ће бити наша!«

Национал-социјализам, ни левица, а ни десница ! ! !

Национал-Социјализам, ни десница, ни левица

Већ годинама је широко прихваћено да су Национал Социјалисти представници екстремне деснице, чак су и они само ретко оклевали да се таквима представљају. У извесном смислу званични став Светске Уније Национал Социјалиста је да треба избегавати термин “десница”, тврдећи да се Национал Социјализам не уклапа у модел “деснице” или “левице” и уместо тога треба да се сматра као нешто што је феномен изнад ових разлика. Ово је засигурно био прави корак, али у овом тренутку и у контексту наше борбе би било добро размотрити целокупно питање политичке орјентације и разјаснити нека питања која се тичу термина “десница” и “левица” и њихову примену на данашњој политичкој сцени. 
Историјски гледано термини “десница” и “левица” су политички правци настали у предреволуционарној Француској, где су они који су настојали да очувају систем власти какав је био до тада седели на десној страни у Националној скупштини, док су заговорници радикалнијих промена седели са леве стране. Отуд су термини десница за реакционаре и левица за револуционаре постали широко прихваћени широм света. Међутим ни термин “реакционар” као ни “револуционар” не говоре много о конкретним политичким погледима. То су општи појмови и добијају на значењу тек када се сместе у дати историјски контекст. Револуционари предходних епоха, нпр. Европски Национал Либерали 19 века не делују данас претерано револуционарно, чак напротив, као што би и данашњи реакционари били сматрани веома револуционарним. Пре 200 година када су Комунисти преузели власт у Русији 1917 године, то су учинили као револуционари који су срушили неспособни и корумпирани режим, док данас ти исти људи представљају реакционарну идеју суочену са новим револуционарним изазовом. 
У данашње време традиционалну левицу чине Марксисти – чак и у тој мери да се термин левица поистовећује са термином “Марксиста”. У стварности ова теза нема основу. Сваки револуционар је левичар – ради се о томе да Марксисти немају велику конкуренцију па су у прилици да присвоје поменути термин. 
Са друге стране политичког спектра имамо и десницу која се састоји од реакционара који желе да сачувају данашње друштво и тзв. Хришћанску цивилизацију запада са својим саставним деловима – материјализмом и капитализмом. Десничари се залажу за традиционалне патриотске вредности, они су добри хришћани и грађани који бране Устав и одани су својој домовини и своме краљу (уколико га имају). 
Они су спремни отићи у рат против било ког другог народа како би сачували величину сопственог, чак иако би то значило и прибегавање самом нуклеарном рату против неке друге беле државе, уколико мисле да влада те државе представља претњу по њихоов мир и поредак, без обзира колико тај поредак био корумпиран и поремећен. Они се залажу за економију базирану на несметаном слободном предузетништву без обзира на његове недостатке, док са друге стране одбацују либералне трендове у политици као и политику имиграције и расне интеграције, ради тога што страхују од било које промене која би могла пореметити поредак на који су већ навикнути. 
Сасвим је јасно где се у оваквом спектру налазе Национал Социјалисти: ми смо левичари – у то нема сумње! Ми не желимо да сачувамо садашњи поредак делимично или у целини. Ми не верујемо у основе система који наш народ води у очај и беду! Ми не подржавамо ниједну институцију која је одговорна за два светска рата између белих народа као и за остале сукобе мањег интензитета, нуклеарно наоружање, глобално загађивање, незапосленост, потпуно разочарење младих генерација који су изгубили сву веру у будућност, злоупотребу дрога, порнографију и остале дегенеративне форме које су данас присутне у свету. Ми Национал Социјалисти желимо радикалне промене, желимо свргавање целокупног старог поретка! 
Док Марксизам дели основу филозофије једнакости са старим поретком и дефинише себе као материјалистички покрет циљајући на пуку расподелу материјалних добара, ми Национал Социјалисти тежимо изградњи новог светског поретка који би се базирао на идеализму и дубоком поштовању према законима природе у свим животним аспектима. Ово је дефинитивно најреволуционарнија идеја овог века – и стога је веома левичарска! - И сасвим сигурно није Марксистичка! У поређењу са Национал Социјализмом, Марксизам није ништа до псеудо-револуционарне идеје, створене од стране Хришћанства и подржаване од стране Либералних Демократа: ако су сви људи створени једнаки, зашто онда сва добра нису подједнако распоређена тим истим људима? Гледајући из овог аспекта Марксизам је само део старог поретка који ми желимо да уништимо. 
Уколико је Национал Социјализам у својој основи заиста левичарски покрет онда је парадоксално то што су посветили тако пуно времена и енергије приближавајући се традиционалним десничарским ставовима, док су са друге стране затворили сва врата за левичарске ставове. Да ли стога зачуђује што су сви покушаји стварања Национал Социјалистичког покрета на овим основама до сада били неуспешни? 
Први предуслов за стварање било чега на овом свету јесте јасна идеја тога шта се жели постићи и како се то може постићи. Скулптор који жели да створи уметничко дело почиње менталним концептом и затим креће да га ствара у жељеном материјалу. Он не лупка насумице чекићем и длетом по комаду мермера питајући се какав ће бити крајњи резултат. 
Стога, основно је схватити да Национал Социјализам није само форма екстремне деснице. Свако ко је привржен нашој идеји и ко има сличне погледе треба се посветити проучавању идеје Национал Социјализма како би пронашао његово право лице и значење – или уколико не поседује довољно енергије или способности да то учини, треба да нађе други канал за испољавање својих интересовања. У овом покрету нема места за исфрустриране особе испуњене мржњом или религиозне фанатике, већ само за одане Национал Социјалистичке револуционаре! 

Будимо реални: десница је углавном јадан скуп људи са веома нејасним и магловитим идејама. Они схватају да нешто није у реду, али упорно одбијају да напусте начела старог поретка. Уместо тога они се држе тих начела свом снагом и желе да се поврати систем какав је владао пре неких 75-100 година, мислећи да би на тај начин решили све своје проблеме. При том они не схватају да је хаос у коме се данас налазимо логична последица система који смо имали пре 100 година – да основе тог система нису биле добре и довољно чврсте да нас сачувају од данашњих дешавања. 
Корен већине наших проблема се може пронаћи у самој идеји Хришћанства, чија су филозофија једнакости, страна и неприродна учења одвојила наш народ од сопствене духовности, али се и даље широко користе као заштитни оклоп против општег пропадања свега што их окружује. Када сви њихови безуспешни покушаји да зауставе развој догађаја пропадну, они постају исфрустрирани и претварају се у особе пуне мржње ради тога јер немају праву визију и идеологију. 
Историјска је чињеница да из деснице никада није произашло ништа добро. Да није било револуционара као што су Коперник, Кеплер, Бруно и Галилео, ми би и даље веровали да је земља равна и да је сам центар универзума. Развојем капитализма државни владајући слој се није потрудио да реши социјалне проблеме који су проистекли из индустријске револуције, већ је наставио са немилосрдном експлоатацијом радничке класе – дајући повода за револуционарне мисли какве су изражене у Марксистичкој идеологији. Тако да су сва неопходна и праведна социјална побољшања којих смо били сведоци током последњих 100 година реализована тешким притисцима од стране левичара, док је конзервативна десница била у сталном повлачењу, жалосно покушавајући да их сачувају што је могуће више за себе. 
Ово наравне не значи да је сваки покушај да се збаци владајући систем био оправдан и позитиван. Уколико човек створи нови природни поредак који се неће претворити у фосил већ ће опстати као живи организам и развијати се унутар граница самог закона природе, прихватајући нове научне и филозофске погледе на природу и живот без робовања застарелим концептима, то би заиста могао бити најозбиљнији покушај устоличења тог поретка и потискивања егоистичног материјализма, Хришћанства и осталих неприродних филозофија. Разлику између доброг и лошег биће могуће одређивати само на основу закона природе, и то што директније то боље. 
Скоро је опште прихваћено да постоји раздор између Национал Социјализма и Марксизма. Међутим Национал Социјализам није ни десничарски покрет. Једина заједничка тачка Национал Социјализма и деснице је расно питање. 
Наша раса без сумње поседује значајне интелектуалне капацитете али они су од мале користи уколико се не употребе на прави начин у складу са законима природе. Исувише времена смо изгубили захтевајући “White Power” и игнорисали тужну чињеницу да је наша раса поседовала апсолутну моћ последњих 2000 година. И управо је таква моћ та која је довела до оваквог друштва које имамо данас – отуд ми не делимо десничарско мишљење о непрекидној технолошкој и економској експанзији која је већ довела до загађења ваздуха и вода и учинила да велике области на планети постану нездраве за живот. Развој који је довео до тога да је озонски омотач у атмосфери систематски уништаван толико да ће будуће генерације бити изложене смртоносном зрачењу, да ће тропске шуме које нас снабдевају кисеоником бити посечене како би се направило места за индустријске зоне и да су пустиње толико наводњаване да се ниво вода у плодним деловима толико смањио да су се и она сама почела претварати у пустиње. Све ово је резултат те аријевске генијалности без које до наведеног индустријског развоја не би ни дошло, генијалности која се није потрудила да изгради бољи свет за нашу децу и унуке, већ само да задовољи људску похлепу, да себи обезбеди удобан живот без размишљања о будућности. Овај погубан светски тренд који је по стандардима закона природе индустријализоване беле земље запада претворио у државе декадентније и дегенеративније од било ког примитивног друштва Трећег Света, је снажно подржаван од стране деснице, где се чини да би све могло да буде у реду само када би црнци, јевреји и остале избеглице Трећег Света биле протеране у матичне државе. Но, ми смо потпуно свесни да на такав начин не би решили ништа. 
Наш циљ је комплетна духовна обнова и наш најхитнији задатак је да дефинишемо и изградимо темеље за ту обнову – једино то може дати прави значај расној борби. Ова борба се не сме посматрати као борба против других раса већ као непоколебљива борба против декаденције и пропадања наших националних држава. Усамљени вапај раси као основи новог друштва је у принципу безначајан, осим у случају ако смо у стању да премостимо тренутну декаденцију и пронађемо пут назад ка природним вредностима. Уколико наша раса не може да опстане само у оквирима тренутног система и поретка ми је као такву не желимо, из разлога што она тада не би представљала ништа осим највише форме противприродне дегенерације. Потреба за белом надмоћи може добити на значају само уколико желимо поново да активирамо силе природе. 

То не значи да ми поздрављамо било коју врсту мултикултурализма. Раса је камен темељац сваког природног поретка и стога се мора бранити као и сваки други природни принцип. Што свакако не значи да је имати белу кожу неопходан доказ људског квалитета. Бела раса је дозволила свету да потоне у катастрофу само уколико га је могуће довести до тога да схвати да квалитет живота може побољшати заменом потрошачког друштва – што је крајњи циљ и Марксизма и Либерализма – природним и духовним вредностима – онда је осуђен на пропаст. 
Национал Социјалисти не сматрају да треба да се вратимо у камено доба и живимо у пећинама, али сматрају да од природе не треба узимати више него што јој се може надокнадити. Квалитетан и здрав живот треба да нам значи више од трке за материјалним богатствима. 
У данашњем разочараном друштву, све више људи схвата ову чињеницу и протестује против владајућег система. Они не постају Национал Социјалисти из једног простог разлога: нису свесни да Национал Социјализам и само Национал Социјализам може решити највеће проблеме данашњице. Уместо тога они допуштају да њихове побуњеничке покрете преузму Марксисти, упркос чињеници да до сада ниједна Марксистичка власт никада није учинила ни најмањи покушај да реши ове проблеме, због тога што је сам концепт Марксизма материјалистички и не дотичу га се природне вредности. Једино што Марксисти раде је да користе опште народно незадовољство влашћу у циљу промоције своје идеологије. 
Истовремено Национал Социјалисти покушавају да придобију малу групу традиционалних десничара са свим њиховим политичким и религиозним недостацима, њиховом озлоглашеном мегаломанијом и недостатку посвећености – што је произашло из њиховог дефанзивног напора да сачувају тренутно стање ствари – Марксисти проналазе упориште међу забринутим грађанима који одбацују неограничени материјализам зарад идеалистичке забринутости за будућност наше планете. Ови људи највећим делом не схватају да заштита природног поретка захтева много веће ангажовање и далекосежније мере од уобичајене контроле загађења и укидања програма нуклеарног наоружања. Они не виде да та мера подразумева и расну раздвојеност и поновно оживљавање духовности који човека могу вратити изворима здравог живота. Важно је и да схвате да ће то постићи само уколико им се пруже неопходне информације и увид у дешавања, и ако се не препусте јаком утицају лошег Марксистичког учења. 
Ови људи заиста припадају нама – и много су вреднији као борци него гомила разочараних клинаца који себе називају Национал Социјалистима у жељи да повећају свој его и сакрију личне проблеме и несигурност иза измишљене униформисаности, чинова и титула. Но, еколози се не могу придобити имиџом јуришника и пропагирањем мржње, што код њих ствара негативан дојам о Национал Социјализму. Као што у контакту са њима не помаже ни разговор о значају расе, ради тога што они још увек нису достигли тај степен сазнања и самим тим не могу да увиде значај тог питања. Њима се треба приступити на сасвим другачији начин, начин који подразумева питања која се тичу садашњег времена и њих самих. Како би постигли ово, неопходно је сачинити квалитетан пропагандни материјал који проблеме екологије обрађује са Национал Социјалистичког становишта и који ове људе може ујединити. Пропагандни материјал који ће се дистрибуирати међу групама људи који се боре против загађења животне средине, нуклеарних проба и наоружања. С обзиром да еколози немају основне представе о филозофији Национал Социјализма, ми не можемо очекивати да нам се они придруже; и уколико не успемо да успоставимо контакт са њима придобиће их Марксисти под чијом контролом они никада у потпуности неће бити свесни снаге својих ставова. 
Ови људи су непријатељски расположени према нама – ради деценија непријатељске пропаганде која није само удаљила интелигентан и јак свет од једног покрета који заступа идеје Национал Социјализма, али је истовремено успела да у покрет убаци велики број појединаца, појединаца којима оваква пропагандна слика створена о нама, одговара. Такве присталице желе да буду налик хладнокрвним убицама које је у медијима створила Холивудска продукција и жута штампа, називајући нас грозним “Нацистима”. 
Дуго времена смо у наше редове примали овакве психопате и дуго смо покушавали да се дистанцирамо од других организација тог типа. Јер прозивање себе Национал Социјалистом и махање заставом са свастиком не чини некога нашим камарадом! 
Многе сличне организације и даље не схватају да их овакве појаве и понашање њених припадника воде сопственој пропасти, што се може десити и нама уколико не уграбимо сваку прилику да појаву оваквих негативних фактора осудимо у јавности и демантујемо нашу повезаност са њима. Често се спомињало да наш прљав веш не треба да износимо пред противницима и да све унутрашње проблеме треба да решавамо унутар саме организације, Међутим, ово нити је наш прљав веш нити су наши унутрашњи проблеми – то је само неопходна акција прочишћавања сопствених редова и стога се мора изнети у јавности. 
Наши најгори противници нису ни јевреји ни комунисти, него појединци који себе називају Национал Социјалистима и који подривају основе филозофије Национал Социјализма. И то све путем свог неадекватног и неприхватљивог понашања, што само потврђује искривљену слику пласирану у јавности од стране наших противника. И заиста, ми међу таквим појединцима не можемо рачунати на лојалност и пријатељство. Напротив, треба да се ослободимо било какве повезаности са њима и народу на прави начин покажемо да такав олош нама не припада. Пре свега, треба да учинимо велике напоре да радимо и ствари које се од нас не очекују. Од нас се очекује да прихватимо сваког десничара који маше заставом са свастиком – али се од нас сасвим сигурно не очекује да станемо уз левичаре из простог разлога што се народу стално понавља да смо ми десничари. И због тога је потребно народу показати да су били дезинформисани. Ефекат изненађења би био када би успели да натерамо бар неке људе да саслушају шта ми имамо да кажемо. Даље, то би допринело да размисле двапут о томе шта им је речено о Национал Социјализму. 

У вези с тим морамо напоменути да ми нисмо нека историјска организација. Многи Национал Социјалисти мисле да ми желимо да оживимо Национал Социјалистичку Немачку и тај систем применимо на остале делове света. Управо то је слика каквом желе да нас представе наши противници! Национал Социјалистичка Немачка представља покушај – и то не превише успешан! - да организује Национал Социјалистичку заједницу у датом времену и историјском контексту. Она нас може инспирисати и од ње можемо научити – али је не можемо оживети – нити нам је то циљ. То је био експеримент који је требао да се суочи са гомилом проблема који су тада били од великог значаја за немачки народ. 
Када је Хитлер пре 60 година започео историјску мисију да реорганизује немачку државу, цела нација је била економски, војно и политички потучена након пораза у Првом светском рату. Тада Немачка није изгубила само своје колоније, већ и већи део европске територије која је била насељена милионима немаца који су се одједном нашли одсечени од своје матичне државе, живећи бедан живот мањине у страним државама, које су их хтеле збрисати. Оно што је остало од Немачке територије је било потпуно демилитаризовано и стравични износи које је она исплаћивала путем репарација су проузроковали највећу инфлацију у историји човечанства која је уништила сваку могућност за економским опоравком. У овој ситуацији, мања група јеврејских имиграната са истока је полако почела да преузима контролу над пропалом економијом, као и над целокупним културним и политичким животом. У поређењу са оваквом ситуацијом сви разговори о економским кризама које имамо данас су смешни. Материјално гледајући, било која земља запада и многе комунистичке земље су у далеко бољој ситуацији него што је била Немачка 20-тих година прошлог века. Данас некоме економски проблем представља потреба за продајом аутомобила или пресељење у јефтинији стан услед недостатка материјалних средстава, док је у Немачкој то било питање голог опстанка. 

Морално смо суочени са много озбиљнијом претњом него са којом је био суочен Хитлер. Његова Немачка је била поприлично хомогенизована држава, где је већина људи делила исте вредности и норме као и јаку веру у своју културу и традицију. Они су желели да поврате стару славу – желели су да буду снажни и да их остале нације поштују. Није било потребно да им Хитлер говори да треба да воле свој народ и расу. Њихове вредности и норме понекад нису биле потпуно у складу са филозофијом Национал Социјализма, али су биле чврста основа на којој би могла да се изгради једна права Национал Социјалистичка држава, и због чега је Хитлер могао своју енергију и политичку пропаганду да сконцентрише на свакодневне проблеме. Он је живео у револуционарно време, у које је потреба за послом и храном била од највећег значаја, и врло добро је знао да ће му програм који ове проблеме може да реши, обезбедити подршку народа и омогућити му победу, како би могао да реализује своју политичку мисију. Наравно отишао је много даље од саме потребе за обезбеђивањем материјалих добара и решавањем социјалних проблема. 
Као што сви знамо, Национал Социјализам тада није била једина револуционарна снага у Немачкој. Комунисти су имали потпуно исте предности као и Хитлер: изгладнелу нацију која би урадила све само да преживи. Такође су имали и предност јер су могли да укажу на успешно изведену револуцију у Русији, док Хитлер није имао ништа на чиме би могао да базира своју борбу. Важно је напоменути да он свој покрет није повезао ни са једном снажном десничарском идеологијом као што су то радиле монархија или црква. Његов приступ је био сасвим левичарски и једнако супростављен владајућем слоју и комунистичкој партији. Када је на крају победио комунисте то није урадио тако што их је ућуткао, већ преотимањем њихових присталица, бавећи се истим питањима као и комунисти али предлажући боља решења – која су убедила немачког радника да би Хитлер био бољи и способнији вођа од Thaelmann-a који је тада био на челу Комунистичке Партије Немачке. Хитлер је народу пришао на прави начин, причао је о стварима које се тичу њих самих, на језику свог времена и на милитаристички начин који је био популаран у земљи која је била препуна ветерана који су имали сваки разлог да се осећају изданим од стране тадашње владе и који се показао врло користан у борби против многобројних комунистичких банди, које су користиле идентичан стил и језик. 
Данас би покушај имитирања Хитлеровог стила било политичко самоубиство, уствари тако нешто је и био крај сваке групе која је то покушала. Не може се преузети ни Хитлерова пропагандна машинерија. 
Превод, репринт или имитирање на другачији начин, само не на аутентични је смешан и свака њихова употреба у другом смислу је бесмислена. Хитлер се обраћао немачком народу 30-тих година. Поред свега осталог морамо да схватимо и прихватимо да се на тај начин данас не могу придобити шире народне масе. Ми данас тражимо мању групу идеалиста и да би их пронашли и окупили потребно је да нашу пажњу усмеримо на проблеме који се тичу управо групе људи коју ми тражимо: загађење, претња нуклеарним ратом, мултинационални капитализам и остало. Многи од ових проблема су били непознати Хитлеру и његовим савременицима – али то није разлог да их ми заобиђемо! Наш свет је постао много компликованији него што је био пре 50 година и сваки политички покрет који ову чињеницу не узме у обзир своди себе на неку врсту анахроног фосила. 
Морамо признати да смо имали обичај да превише говоримо и пишемо о Национал Социјалистичкој Немачкој. Упркос свему добром што је Хитлер урадио за Немачку, људи које ми данас тражимо нису баш много заинтересовани за оно што се десило пре 50 година, они су више забринути за њихову садашњост и будућност. 
Један од разлога честог окретања у прошлост је чињеница да је Национал Социјалистичка Немачка једини случај где је у свету икада примењен Национал Социјализам и да тих 12 година представљају једину славу и успех покрета у историји. Он нам је преко потребан у ова тешка времена када нас понижавају и прогањају. Национал Социјализам нам је потребан да покажемо себи да је бар једном био победоносан – упркос свим проблемима. 
Штавише, веома је опасно када ово поштовање и дивљење према прошлости уместо да постане креативна инспирација, постане опседнутост прохујалим временима, слепа опчињеност изгледом, NSDAP-ом, униформама, симболима, чиновима, фризурама па чак и говором 30-тих. Није битан спољни изглед већ јединствена идеја и одатле морамо почети. 
Морамо избећи да постанемо заробљеници историје како се то десило Хитлеру. Другим речима морамо показати како је Национал Социјализам у стању да реши проблем незапослености данас – ни издалека како га је Хитлер решио 1933 године. 
Идеја Национал Социјализма превазилази Хитлера и сам Национал Социјализам. Хитлер ју је применио на давно време и место; ми морамо да је применимо данас. Ова идеја је ванвременска јер представља сам принцип према коме се природа равна и ствара. Она је постојала од самог настанка света и трајаће вечно док год постоји универзум, без обзира да ли аријевска раса или само човечанство као такво постоји или не. Човек је напустио овај принцип и наш задатак је да му покажемо да не може проћи некажњен и да су управо сви његови садашњи проблеми последица суманутог веровања да се човек уздигао изнад природе. 
Такође много можемо научити посматрајући начине на које су остале левичарске групе организоване. Уобичајена је тврдња да се Марксистичке организације састоје од људског олоша. Ово може бити и тачно за неке групе, али језгро озбиљне Марксистичке организације одликује одређени ниво квалитета и посвећености. Од њихових чланова се тражи да проведу одређено време сваке седмице на идеолошкој обуци и практичним активностима. Све у свему захтеви који се стављају пред једног Марскисту далеко превазилазе оно што се ми усуђујемо да тражимо од наших чланова. Ово довољно говори о квалитету и такође објашњава зашто су Марксисти успешнији од нас – упркос чињеници да је оно о чему они причају обична глупост. 
Међу Национал Социјалистима, преузимање ставова и метода који се иначе сматрају Марксистичким значи суочити се са великом дозом страха да ће поменути бити “заражени” Марксизмом, “Тако би изашли на лош глас међу пријатељима и међу непријатељима”, тврде они. Реално гледајући постоји лоша слика о нама, али тешко да би могла да буде гора. Међутим, с обзиром да нисмо превише оптерећени придобијањем традиционалних конзервативаца, да ли нам овај моменат заиста значи? Уколико они нису у стању да нам укажу на то да разликују Комунизам и Национал Социјализам, то је њихов проблем, а не наш! У том случају они су ти који показују недостатак интелигенције, што их чини бескорисним за нас у сваком случају. Не смемо дозволити нашим противницима да одређују шта је циљ Национал Социјализма, а шта није, и засигурно не можемо оставити све добре циљеве Марксизма, само да би удовољили људима који су за нас потпуно бескорисни. Већ смо превише дуго то радили и то је други разлог због чега су Марксисти били успешнији и у стању да преузму власт над главним сегментима нашег културног и интелектуалног живота, док су Национал Социјалисти дозволили себи да буду у обавези да кажу “Да” НАТО пакту, Европској заједници, атомској бомби, капитализму, безграничном слободном предузетништву итд. Време је за промене! Немојмо настављати да радимо оно што се од нас очекује, урадимо оно чему нас Национал Социјализам учи. 
У вези са тим тужна чињеница је да су многи Национал Социјалисти због свог традиционалистичког размишљања били жртве најгоре врсте десничарске антикомунистичке пропаганде. Главна претња човеку не долази из Москве, Пекинга или Хаване. Не можете оптужити комунисте за данашње јадно стање у коме се свет налази – као ни за злоупотребу дрога, криминал, порнографију, нуклеарнио наоружање, расну интеграцију, загађење и остало. За то су криве данашње владе а не комунисти и јевреји! Морамо схватити да су ова зла произашла од стране наших корумпираних и морално посрнулих политичара и берзанских брокера и да смо ми аријевски народи света себи дозволили да ствари оду тако далеко. Претња опстанку планете није нека страна влада, него наш тренутни систем, јер без овог система не би било Совјетског Савеза и осталих комунистичких држава данашњице. Комунизам би током Другог светског рата био збрисан да Запад није СССР дао неопходно наоружање и технологију. Чак и данас би се остале комунистичке земље дезинтегрисале да нису константно подржаване од стране Западних влада и банкара који зарађују право богатство на трговини са овим земљама – и кредитирањем истих. Комунисти то врло добро знају и урадили би све што је потребно да се Источна Европа држи на ланцу, што је комунистички режим у Афганистану створило озбиљном претњом по Запад. Интересантно је и то да исте мултинационалне компаније које стварају огроман профит на трговини са земљама Комунистичког блока згрчу велико богатство на производњи оружја за које нас наши политичари убеђују да нам је неопходно за одбрану од Комуниста. Као да било шта можете одбранити уништавањем целокупног живота током нуклеарног рата. Ово је наравно потпуна бесмислица, али то је политички и финансијски систем здушно подржан од стране десничара. 
Нема сумње: Комунизам би била веома непријатна ствар, али то не би значило сам крај света. Хришћанска либерална демократија би засигурно била! У Источној Европи постоји много већи степен расне чистоће него било где на Западу – једноставно због тога што њихов неефикасан економски систем није привлачио имиграцију Трећег Света; и расна свест руског народа који је доминантан у Совјетском Савезу сигурно обећава боље услове за опстанак аријевске расе, него визије либералних и конзервативних америчких политичара. Истина је да Комунизам не подржава расне принципе у теорији – али код комунизма теорија и пракса су две различите ствари. Нема сумње да је материјализам који нам нуди Запад много атрактивнији овде и сад, али овај удобан живот је праћен распадом који би могао избрисати сав живот на земљи. Било како било, без моћног и стабилног политичког система на Западу Комунистичке државе не би ни постојале. Оне једноставно не би биле у стању да преживе, а њихово гладно становништво би се побунило. Иста ствар би се десила и када би комунисти кренули да освоје Запад – у том случају њихови режими не би дуго трајали. 

То је тренутак када би неко могао да се запита да ли је требало да прекинемо причу о Национал Социјализму и кукастом крсту и заоденемо се рухом правих левичара са новим идејама које би се са лакоћом “продале” народу, овога пута под новим именом. Ово, разуме се, није могуће. Покушати овакав приступ значило би подценити наше противнике. Њима не смета име или симбол. Оно што њима заиста смета је сама идеја, а њу није могуће маскирати до непрепознатљивости. Наши непријатељи ће се увек противити свему што је добро за наш народ и са правом ће тврдити да смо ми само “Нацисти”. А тада ћемо бити принуђени да учинимо велике напоре да убедимо јавност у супротно, заиста неозбиљно. Много организација је ово покушало и сви ти покушаји су се завршили безуспешно. 
Постоји само један исправан начин: доказати да Национал Социјализам није то што људи мисле и да је то једини начин да се спаси и сачува живот на нашој планети. Чињеница је да смо тренутно у инфериорном положају али, искрено речено, радије бирамо да се не оптерећујемо преузимањем власти, овде и сада. Једноставно, мишљења смо да не бисмо били кадри изаћи на крај са тим. Ово је само једна од непријатних истина коју многи Национал Социјалисти и људи који себе тако називају – често потпуно превиђају. Мала би корист била од освајања власти у тренутку када немамо довољно стручних Национал Социјалиста који би обезбедили функционисање Национал Социјалистичке државе. Потребни су нам економисти, правници, биолози, административни радници и други који су истовремено привржени идеји Национал Социјализма. Власт никада не сме бити сама себи циљ. Желимо да успоставимо нови поредак јер желимо бољи свет, али бољи свет не долази сам од себе. За остварење овог циља је потребно ангажовање темељно образованих, потпуно посвећених људи, и тренутно је важније придобијање што већег броја таквих индивидуа него јалова борба на улицама, не би ли се импресионирала шачица губитника и паразита. 
И поново нам Национал Социјалистичка Немачка даје поучан пример. Један од разлога због којих је експеримент са стварањем Национал Социјалистичког поретка био од самог почетка осуђен на неуспех, а новостворена држава није имала шансе да се одупре спољним притисцима, је тај што је Адолф Хитлер био принуђен да се ослони на велики број стручњака који су према Национал Социјализму гајили само презир. Он, једноставно, није имао времена да образује довољно Национал Социјалиста јер је био обузет придобијањем народних маса пре него што комунисти искористе прилику. Ми данас, на срећу, не морамо да бринемо о томе. Ионако у данашњим условима, никада не бисмо извојевали револуционарну победу. Уместо тога позабавимо се стварањем солидне основе за будућност масовног покрета. 
Са друге стране, треба бити реалан. Ово такође може бити изгубљена битка. Не можемо гарантовати да ће до победе икада доћи. Да будемо до краја искрени: све што ми имамо је бледа нада и вера у победу. Штавише и сама природа може збрисати људски род са лица земље јер се он оглушио о законе универзума. Можда је то судбина која нас чека. Али ми, Национал Социјалисти, одбијамо да прихватимо такав развој догађаја без борбе – чак иако су шансе за успех минималне! Ми не желимо да постанемо мученици зарад неког изгубљеног циља – а то је управо оно што ћемо постати уколико се будемо слепо држали досадашње праксе. Као покрет, не можемо се похвалити већим успесима до сада. Време је да се освестимо и схватимо прави значај наших идеја. Први корак је преображење у професионалне револуционаре. Морамо оставити све недоречене десне идеје иза нас и прихватити чињеницу да смо левичари. И даље, морамо да престанемо да окривљујемо друге за наше неуспехе. Сами себи смо највећи непријатељи, у сваком погледу, и нису нам потребна друга жртвена јагњад. Свака промена коју желимо да остваримо најпре мора да сазри у корену ставова нашег народа. Ово је тежак задатак, али помисао на то шта ће се десити уколико изгубимо битку чини покушај да се он оствари, и то само вредним трудом.

Десет заповести и принципа национал-социјализма БИТНО ! ! !

Заповести и Принципи Национал-Социјалисте

НАЦИОНАЛ СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ЗАПОВЕСТИ
Colin Jordan
1. Упознај и поштуј Природу и своје место у њој, као свесни старатељ она брине за своју лепоту, ресурсе и своја бића! Ти си дошао из Природе и у Природу ћеш се и вратити.

2. Благо расног идентитета поверили су ти твоји преци да пренесеш на своје потомство! Немој се венчавати или забављати са онима који су друге расе јер је највећи злочин од свих, мешање раса, које је самоуништавајуће!

3. Немојте имати децу са онима који имају наследни дефект или знатну инфериорност унутар твоје расе јер је то спречавање њеног напретка!

4. Цени и брани приврженост крви и тла! Бори се да стране расе не насељавају твоју земљу , њена стечена имовина, држављанство и моћ са правом припадају само твом народу!

5. Поштуј, брини се, негуј и тренирај своје тело и ум за бескомпромисну битку у борби против невоља, и за развој свог потенцијала; стављајући своју дужност према циљу изнад задовољства и профита!

6. Сачувај своју част по сваку цену! Њом дајеш квалитет своме животу и добијаш заслугу на сећање када се он заврши!

7. Храброст, одлучност, истрајност, рационалност, интегритет, лојалност; то су квалитети за похвалу, а не послушност и одустајање, толеранција и компромис који су знак слабости и неуспеха.

8. Пријатељи који верују у свој народ су твоји расни, политички и религијски сродници. Твоја веза са њима превазилази националне границе и смањује опасност од савременог национализма. Увек буди њима одан!

9. Ти си све унутар свог народа а ништа изван њега. Зато нека буде твоје правило: Сви за народ и народ за све; показивајући поштовање свима који су твоје врсте, укључујући и младе, старе и оне који су онеспособљени без своје кривице!

10. У овим принципима леже највећи закони аријевског живота; права мера исправног и погрешног, доброг и лошег. Твоја верност је због тога испред свега и свих супротних закона и заповести. У подударању са њима лежи твоја права слобода и једини пут ка победи за твоју расу и за тебе самог.

ДЕСЕТ ПРИНЦИПА НАЦИОНАЛ СОЦИЈАЛИЗМА 



1) Будите искрени.

Национал Социјалиста се суочава са чињеницама желео он то или не. Неискреност је одлика непријатеља који је лажирао човеков начин живота, историју и садашњост. Национал Социјализам представља истински живот у најчистијем облику.

2) Верујте у Бога и у самог себе.

Бог поставља најснажнијим смртницима најтеже задатке како би елиминисао слабиће. Он жели да најбољи достигну и остваре највиши стандард живота: савршено човечанствo.

Предајте себе потпуно судбини и Бог ће вас штитити у борби. Бог помаже само онима који помажу сами себи. Ако и не успете, докле год знате да сте дали све од себе нећете имати разлога да се стидите. Изгубићемо само ако одложимо наше оружје због сопствене слабости и кукавичлука. Постоји само једна врста бешчашћа - предаја.

3) Останите верни вашој Раси.

Нико не сме покварити оно што је природа стварала вековима расне еволуције. Ваш највиши циљ постојања је настављање те исте еволуције ка бољем, снажнијем и лепшем човечанству. Чистота највише расе је основа развитка еволуције.

4) Борите се за своју Расу.

Борите се за свете идеале Национал Социјализма који представља срце ваше величанствене Расе. Само у борби ћете доказати од чега сте састављени. Само тако ћете сазнати ко поседује дух храбрости, опредељености и пожртвовања. Нико други вас не сме водити. Животна борба за опстанак довела је човека из прошлости до највиших достигнућа аријевске расе у садашњости.

Наша борба ће изабрати најбоље појединце и они ће повести Национал Социјалистичку идеју до коначне победе.

5) Ви сте супериорна индивидуа.

Бићете надјачани у овој борби пошто су најбољи увек у мањини. Одлуке које су створиле историју није доносила већина, већ углавном мањина људи. Ви сте представник вашег народа али сте вољни да служите вашој раси.

6) Волите вашу расну сабраћу.

Нека ваша највиша осећања буду љубав према расној фамилији, јер њима дугујете живот. Не плашите се нижег човека (расно инфериорног) и не прогањајте га. Ви сте супериорни али нисте његови власници. Ако морате да се борите против њега немојте га жалити. Уништите вашег непријатеља сурово и коначно. Борите се против непријатеља и свима кажите истину о нижем човеку и колика је он претња аријевској фамилији.

7) Усавршавајте сународнике.

Сви Аријевци су ваша сабраћа, чак и они мање интелигентни и мање храбри. На вама, као Национал Социјалисти, је задатак да улијете храброст у њихова срца и да их информишете. Неки од ваших сународника су заведени и искварени злом које трује вашу расну душу. Њих не смете мрзети због њиховог стања дегенерације, већ их морате усавршити и дотерати, повратити их њиховој расној фамилији.

8) Одбаците декаденцију.

Декаденција је све што разара и уништава, физички или духовно, здравље и развитак наше аријевске расе. Не дружите се са декаденцијом и задржите расну и идеалистичку чистоту по цену сопственог живота. Ваш идеализам је ваша част. Све се мора ценити по питању опстанка и напретка наше расе. Све што задржава напредак и угрожава опстанак наше расе мора бити искорењено и уништено.

9) Најбољи појединци владају.

Највећа достигнућа на земљи су дела великих лидера. Расна заједница може достићи пуну снагу само ако поседује принцип вођства који поставља најбољег појединца на прво место. Неће бити величине без доброг вођства. Демократија је болест, почетак краја, увод у неизбежно уништење. Демократија води ка хаосу из кога ничу окрутне тираније. Вођа ипак персонификује највише животне законе и вољу.

10) Ништа није немогуће.

Национал-социјализам укратко

Национал-Социјализам, укратко

Национал Социјализам није обичан политички систем, још једна чврста диктатура. Политички системи нису природне творевине, тако да они никада не могу испунити потребе народа више него што зоолошки врт може испунити потребе животиња у кавезу.

Национал Социјализам представља савремено оживљавање аријевског трибализма. То је препород аријевског рода-народа, развој, начин живота, и као све што наставља да постоји у свету природе, оно се прилагођава сваком времену, околности и промени.

Национал Социјализам познаје једино учење-Народ и Отаџбина\ Свака одлука и сваки поступак заснован је на одговору једноставног питања: "Да ли је то добро за народ?"

Национал Социјализам сматра за зло све што уништава Народ: себичност, материјализам и скрнављење Божијих закона у вечном свету природе.

Национал Социјализам препознаје да су идеализам, личност и раса кључне чињенице које су значајне и неопходне за опстанак и развитак Народа.

Национал Социјализам је правилно изражен као револуција у мисли. Свест о себичности и личној удобности-богаћењу замењена је на народном свешћу: несебичан идеализам-спремност поставити интересе и благостање Народа изнад свих личних пожуда.

Национал Социјализам увиђа неопходност личности у вођству. Одувек је вођа са снажном личношћу који инспирише Народ ка дисциплини, вољи и пожртвовању потребан и неминован за велика достигнућа.

Национал Социјализам препознаје да је власништво, култура и Богом одабрано место целе људске врсте унутар свог сопственог Народа и Расе.

Национал Социјализам се не одаје расној мржњи, прогону и искоришћавању других раса, као општа притужба људи мотивисаних себичним интересима.

Национал Социјализам препознаје непромењиву и урођену неједнакост међу људском врстом, не само код индивидуа, већ и раса такође.

Национал Социјализам препознаје да је Богом дата дужност Аријевцима да воде друге расе изван хаоса и врате се животу у складу са вечним законима природе, напретку, сврси постојања и вишем развитку човечанства.

Национал Социјализам је једини чињенични поредак на свету у историји који није уништен или пропао сам од себе као утопије комунизма и демо(но)кратије, већ су га уништили страни фактори и туђи не-народни елементи.

Национал Социјализам је кључ рађања народне заједнице која производи интелигенцију, васпитава своју омладину и отвара врата путу који даје виши ниво (дух, ум и тело) врсте људског рода. Историја нам је сведок а Истина звезда водиља.