Вратите се својим кућама, па тамо спроводите ваше шеријатске, болесне законе. 
Овде у Србији, као и целој Европи, НИСТЕ ДОБРОДОШЛИ! ! !

Застава Forza Nuova коју су нам послали наши саборци из Италије у знак уједињења Срба и Италијана, наравно, покрета који су истог или сличног идеолошког опредељења!
Али су Италијани генерално показали велико поштовање и љубав према целокупном србском народу!
Хвала браћо, живело србско-италијанско братство довека!
Grazie fratelli e consigli !

Мојим Легионарима - Корнелије Кодреану

Књига ,,МОЈИМ ЛЕГИОНАРИМА'' аутор Корнелије Зелеа Кодреану, лидер Гвоздене Гарде, идеолог и велики човек. Књигу препоручујемо сваком ко није прочитао, тако да пружамо прилику тако што ћемо је окачити на блог.
Уживајте и научите поенту, срж мисли Кодреануа и то је довољно за сваки вид бављења истинским национализмом, фалангизмом или НС, све је то у овој књизи!

МОЈИМ ЛЕГИОНАРИМА - Аутор Корнелије Кодреану

Димитрије Љотић лево Корнелије Кодреану десно

Братство ревнитеља о убиству царске Русије

Братство Ревнитеља

Наша браћа и сестре ревнитељи СИПЦ, послали су нам одличан и учтив текст о позадини убиства руске царске породице, а самим тим и царске Русије.
Захваљујемо се на тексту и подршци!
Братство Ревнитеља наставља део завештања наших предака, с' тога треба имати братски став према  СИПЦ

Хозе Антонио Примо де Ривера

https://youtu.be/ImO978jQw3Y

Јулиус Евола о Фалангизму

У исто време, док се фазе одвијања шпанског грађанског рата прате са великом пажњом и помно, мање пажње се придаје самим идејама које су инспирисале побуну шпанских националних снага против комунизма: можда је то због тога што многи верују да она позитивна фаза сваке револуције, оличена у тим идејама, увек ступа на сцену у њеним каснијим периодима.

Ми нисмо овог мишљења. Ми верујемо да је најбољи војник управо онај који се бори поседујући тачно познавање свог циља, и да су идеје саме – чак и када би оне у уму војника више биле само наговештене или нејасно поимане него прецизно формулисане – заправо есенција сваког иоле важног историјског догађаја. Према томе, ми смо захвални Алберту Лухинију (AlbertoLuchini) због тога што нас је обавестио о програму доктрина једног од примарних шпанских националних покрета, такозване „Шпанске Фаланге“, што нам је приближио њену терминологију и начинио је живом, чињенично поткованом, и уз заиста сјајан, готово инвокаторски стил превођења пун једрине, прецизности и прикладне импровизације (IFalangistsispagnoli, Белтрами, Фиренца, 1936). Ова доктрина се бави општим разматрањима политичких убеђења, за чију формулацију смо дужни захвалити Хозе Антониу Примо де Ривери, као и писцу Хименезу Кабаљеру. Програм нас је, богатством својег духовног садржаја, нашао затеченим и осећамо да је потребно о томе известити италијанску јавност преносећи јој, у кратким цртама, његово значење.

Прва ставка

Пука разматрања на тему лингвистичког или територијалног заједништва, сама по себи, нису довољна да би пружила идеји нације право значење. „Нација је предодређено, космичко јединство“. Као таква, она представља, а то је такође случај и у Шпанији, јединство и судбину, „ентитет који превазилази сваку јединку, класу или заједницу унутар које је побуђена“, и није само, већ је изнад „тоталног квантитета насталог пуким збирањем“. Речју, ради се о духовној и трансцедентној идеји нације, насупрот идеји случајног окупљања – била она левирачског или десничарског карактера – и свег механичког. „Као стварни етнитет, представник ове савршене истинитотсти, у виду живе и суверене реалности, Шпанија следствено тежи своме коначном циљу.“ У овом смислу, Фалангисти не говоре само о „пуном повратку светске духовне сарадње“, већ такође о „универзалној мисији Шпаније“, творевине „соларног јединства“ чији је Шпанија представник, као и о новом свету. Наравно, пред овим предлогом, уз све његове добре намере, стоји знак питања. Шта је то што Шпанија данас, и сутра, може рећи о тој универзалној идеји, која је заправо магловита. Али, оно што је овде по среди јесте ефекат прецизног логичког мишљења. Не може се, у ствари, појмити на духовни начин о идеји нације, без да се дође до инстинктивног превазилажења њеног партикуларизма, и њеног поимања као принципа супранационалне духовне организације, следствено са вредношћу универзалности: чак и када нема велике орности за пружање конкретне и ефектне форме оваквој потреби. И обратно: свако партикуларистично ограничење националне идеје биће увек оптуживано због латентног материјализма и колективизма.

У вези конкретних политичких аспеката програма

Фалангисти кажу не агностичкој држави, пасивном посматрачу националног политичког живота у великом стилу „грандиозног ноћног чувара“. Држава свих, тотална и тоталитарна, која саму себе оправдава у овој форми, увек имавши у виду идеално и стално поимање Шпаније увек независне од било којег појединачног интереса, био он класни или партијски. Брисање партија и њиховог парламента природно следи из овог погледа. Али Фалангисти, ношени силама секуларне традиције њихове отаџбине, су такође на опрезу од оних снага тоталитаризма које, радећи на вештачком изједначавању различитости, и униформизацији, прете да преузму неке од националистичких тежњи сличних, упркос свему, националистичким тежњама Бољшевизма. Тачно је да Фалангисти инсистирају на неопходности да органске скупине људи, живих и виталних, управљају истиниту државу, и представљају њен стамени темељ; на тај начин они бране интегритет породице, која је ћелија социјалног јединства; локалну аутономију, ћелију територијалног јединства; и коначно, корпорацију, и професионално јединство, које су заправо ћелије нове националне организације рада, и средства за превазилажење класне борбе. У овом смислу, приврженост Фалангиста фашистичкој корпоративној идеји је потпуна. „Унија и корпоративне групе, које су до сада биле неспособне да учествују у јавном животу нације, ће морати да се уздигну, уништивши вештачке баријере између парламента и политичких партија са једне, и директних органа Државе, са друге стране.“ Заједница оних који привређују, као органска целина, биће зачета у „потпуном заједничком интересу, и укључена једино у пројекте од највишег значаја“: пројекте код којих ће лидерство морати увек да буде вођено највишим националним интересом.

Можда и није случајно да поглавље које следи непосредно након овог, је о људској личности, и да оно означава опасност од претварања нације у неку врсту „покусних кунића“, као што је била логичка последица Бољшевизма, а такође и идеја механизама. Наглашавање идеје узвишености људске личности, њеним јасним раздвајањем од индивидуалистичке воље, нама заиста изгледа као најупечатљивија карактеристика Шпанског Фалангистичког програма, и као ефекат здраве, традиционалне визије. У овм смислу цитирађемо један важан одељак: „Шпанска Фаланга распознаје у људској личности, и то изван физичке и физиолошке индивидуалности, једну духовну монаду, душу која стреми вечном животу, инструмент апсолутних вредности, и то апсолутних вредности унутар себе самих.“ Отуд оправдање фундаменталног поштовања за „узвишеност људског духа, целину и слободу личности: слободу дату нам одозго, од стране узвишене природе; коју нико никада неће моћи да преобрати у поимање слободе које би штетило грађанском друштву, и које би подривало темеље тог друштва.“ Са овом изјавом, једна од највећих опасности анти-Марксистичких контра револуција се превазилази: опасности које представљају гажење духовних вредности личности у тренутку када се, с пуним правом, нападају либералистичке и индивидуалистичке тежње у политичком и социјалном животу.

Са овом премисом, свака материјалистичка интерпретација историје се од стране Фалангиста одбија; такве интерпретације се од стране Фалангиста поимају као извор свих деградативних снага – и то вреди нагласити. У вези с тим, улога Католичке вере је одувек природна; Католичко поимање живота је, историјски гледано, једино, које је заиста „шпанско“, и сваки рад на националном оживљавању се мора на њему заснивати. Ово неће значити да би Шпанија још једном морала да се повинује хегемонији, интригама и надмоћи еклесиастичке моћи, већ ће то представљати нову Шпанију, вођену „универзалном Католичком мишљу“ која њоме већ управља, „противну струјама варваризма, напред у освајање незнаних континената“: Шпанију, прожету религијским осећајима духа.

Тако, Фалангисти се, добровољно, боре за ове идеје и желе да „освоје Шпанију за Шпанце“. Ово су идеје које, уопштено, изгледају сасвим „у реду“, и оне већ предочавају прецизно дефинисане циљеве, и поседују већ стамене и доказане референце. Уколико оне заиста прожму шпански национални покрет, имамо довољно разлога да им искрено пожелимо потпуну, брзу и одлучну победу: не само са аспекта анти-Комунизма и анти-Бољшевизма, већ такође и због његових позитивних страна које ће непобитно изаћи у први план пред новом, и уређеном Европом нација и личности.

Филозофске основе фашизма

За Италијане је светски рат био решење дубоке духовне кризе. Они су рат хтели и водили давно пре него што су га осетили и проценили. Али они су га хтели, водили, осетили и проценили са одређеним духом којег су италијански генерали и државници искористили, али који је деловао и на њих одређујући њихову политику и акције. Дух није био у потпуности јасан и конзистентан. Да му недостаје једнодушности било је посебно јасно непосредно пре рата и опет након рата, када осећаји нису били подређени ратној стези. Било је као да је осујећен двема различитим струјама које су га поделиле у два непомирљива дела. Само се треба сетити дана италијанске неутралности и дебата које су бесниле између интервенциониста и неутралиста. Лакоћа којом су обе стране прогуравале најнеконзистентније идеје је показивала како ствар није била између два опречна политичка мишљења, два супротна концепта историје, већ је ствар била између два различита темперамента, две различите душе. За један тип особе главна је ствар била ратовати, или на страни Немачке или против Немачке: али у сваком случају ратовати, без обзира на специфичне користи - ратовати зато да се барем италијанска нација, која је створена пре повољним условима него вољом народа да буде нација, може подвргнути тесту у крви, тесту којег само рат може донети уједињујући све грађане у једну мисао, једну страст, једну наду, наглашавајући сваком појединцу како сви имају нешто заједничко, нешто што премашује личне интересе. Баш то је плашило други тип особе, разборитог човека, реалисту, онога који јасно види смртну опасност с којом ће се у рату суочити млада, неискусна, лоше припремљена нација, и онога који је такође видеонајважнију ствар - да ће, када се све размотри, погађајућа неутралност засигурно земљи донети опипљиве награде велике као и победничко суделовање.

Италијански неутралисти су се залагали за материјалну корист, корист која је опипљива, измерљива, јасна; интервенционисти су се залагали за моралну корист, корист која је неопипљива, неизмерљива - неизмерљива по мерилима која су користили њихови антагонисти. Уочи рата су ова два италијанска карактера стајала непомирљиво, очи у очи, намргођених погледа. Један са агресивним ставом, који је снажно и упорно захтевао своје кроз различите органе јавног мњења; други са дефанзивним ставом, пружајући отпор кроз парламент који се у те дане још увек чинио као да је темељни носитељ државног суверенитета. Грађански сукоб се чинио неизбежним у Италији, и грађански рат је избегнут само зато што је краљ искористио један од својих прерогатива и објавио рат против Централних сила. Овај краљевски акт је био први одлучујући корак ка решењу кризе.

II Порекло кризе је још из античких времена. Она се дубоко укоренила у унутарњи дух италијанског народа. Што су биле креативне силе Рисорђиментоа [препорода]? "Италијански народ", коме неки историчари сада настоје приписати важну, ако не и одлучујућу, улогу у нашој борби за национално јединство и независност, једва да је био важан. Активно деловање је увек идеја која постаје особа - то је била једна или више одлучних воља које су биле усмерене на утврђени циљ. Нема сумње да је рађење модерне Италије дело неколицине људи. Другачије не може бити. Увек је неколицина свесна свог постојања и воље епохе, и одлучује каква ће бити њихова историја; јер они су они који виде силе на њиховом располагању и кроз те силе подстичу једну уистину активну и продуктивну силу - њихову властиту вољу. Ту вољу ми проналазимо у песмама песника и у идејама политичких писаца, који знају како користити језик у складу са општим расположењем или са расположењем које је способно постати опште. У случају Италије, у свим нашим песницима, филозофима и вођама, од Алфиерија до Фосколоа, од Леопардија до Манцонија, од Мацинија до Ђобертија ми можемо узети материјал за нову грађу, за нову врсту размишљања, нову врсту душе, нову Италију. Ова се нова Италија разликује од старе Италије у нечему што је било врло једноставно, али ипак је било од највећег значаја: ова нова Италија озбиљно схвата живот, за разлику од старе. Људи свих година су сањали Италију и причали о Италији. Идеја о Италији је била опевана у свим врстама музике, предложена у свим врстама филозофије. Али то је увек била Италија која је постојала у мозговима неких учењака чије су се спознаје мање-више одвајале од стварности. Сада стварност захтева да се уверења схвате озбиљно, да идеје постану дела. Стога је било битно да ова Италија, која је била само ствар мозгова, такође постане и ствар срца, што значи да постане нешто озбиљно, нешто живо. Ово, и ништа друго, је било значење Мацинијевог великог слогана: ,,Мисао и Акција". То је била суштина великереволуције о којој је он проповедао и коју је он остварио уградивши доктрину у срца других. Не у пуно других - у малу мањину! Али та је мањина била довољно бројна и довољно снажна да постави питање тамо где ће се добити прикладни одговор - у италијанском јавном мишљењу (узето заједно са политичком ситуацијом која је превладавала у остатку Европе). Мањина је била кадра створити доктрину да живот није игра већ мисија; да, стога, појединац има правило и сврху у послушности по којој, и у испуњењу које, он добија своју вредност; да се, стога, он мора жртвовати, мора жртвовати лични комфор, личне интересе, чак и живот. Никада нити једна револуција осим Рисорђиментоа није имала наглашенију ову карактеристику идеалности - да мисао претходи акцији. Наш револт није био забринут за материјалне животне потребе, нити је настао из елементарних и широко распрострањених осећаја који су избијали из народних устанака и масовних немира. Покрети из 1847. и 1848. су били демонстрације, као што би ми данас рекли - ,,интелектуалаца"; то су били напори према циљу, напори мањине патриота који су били стандардни носиоци идеала и који су водили владе и људе ка достигнућима. Идеализам - схваћен као вера у долазак идеалне стварности, као начинсхватања живота не као нечег фиксног унутар граница постојећих чињеница, већ као непрекидног напретка и трансформације ка нивоу вишег закона који контролише људе са баш том силом идеје - је био збир и суштина Мацинијевог учења; и он је снабдео нашу велику италијанску револуцију најупадљивијом карактеристиком. По овоме су све патриоте који су радиле на оснивању нове краљевине били Мацинианисти-Ђоберти, Кавур, Виктор Емануел, Гарибалди. Дакако, наши писци првог ранга као Манцонии Росмини, нису имали историјске везе саМацинијем; али они су имали исту општу тенденцију као Мацини. Радећи по дивергентним линијама, сви су они дошли заједно до главне ствари: да стварни живот није живот који је, већ такође живот који би требао бити. То је уверење у бити религиозног карактера, у бити антиматеријалистичко. III Овај религиозни и идеалистички начин гледања на живот, тако карактеристичан за Рисорђименто, превладава чак јуначка времена револуције и успостављања краљевине. Он се одржао кроз време прекоРикасолија, Ланца,Селаи Мингетија, кроз време што значи до окупације Рима и систематизације наших националних финансија. Парламентарни преврат из 1876. , уистину обележава не крај, већ обуставу пута којег је Италија следила од почетка столећа. Гледиште се тада променило, не ради хировитости или слабости људи, већ ради неизбежности историје што би било идиотски данас не одобравати. У та се времена пад деснице, која је владала непрекидно од 1861. до 1876. , чинио већини људи као права победа слободе. Десница се не може оптужити за поштивање слобода загарантованих нашим уставом; али права је истина како је десница конципирала слободу у смислу директно супротном левичарском поимању. Левица је деловала од појединца према Држави: десница је деловала од Државе према појединцу. Левичари су мислили како је,,народ" само гомила коју чине грађани. Стога су они учинили појединца средиштем и полазном тачком свих права и прерогатива које је режим слободе био обавезан поштивати. Десничари су, напротив, били чврсти у свом поимању како се нити једна слобода не може конципирати осим унутар Државе, како слобода не може имати важан садржај одвојена од чврстог режима закона који је непобитни суверен над активностима и интересима појединаца. За десницу не може бити слободе појединца која није у складу са ауторитетом Државе. У њиховим је очима општи интерес увек био важнији од личних интереса. Закон би стога требао имати апсолутну делотворност и требао би обухватити цели живот народа. Овај је концепт деснице очигледно био чврст; али је укључивао велике опасности када се применио без бриге за мотиве који су га изазвали. Ако нисмо опрезни, превише закона доводи до застоја и стога до истребљења живота којег Држава треба регулисати, али којег Држава не може уништити. Држава може врло лако постати форма незаинтересована за свој садржај - нешто страно супстанци коју би требала регулисати. Ако закон снађе појединца извана, тј. ако појединац није апсорбиран у живот Државе, тада појединац осећа како закон и Држава ограничавају његове активности као окови који ће га с временом угушити уколико их се он не ослободи. Баш је то био осећај људи 1876. Земљи је требало ваздуха. Њен морал, економске и социјалне силе су захтевале право за развој без уплитања закона који није људе узимао у обзир. То је био историјски разлог за преврат те године; и са преносом власти са деснице на левицу почиње раздобље раста и развоја наше нације: економски раст у индустрији, пословном промету, железници, пољопривреди, интелектуални раст унауци, образовању. Нација је добила своју форму одозго. Сада се требала борити за нови ниво, захваљујући Држави која је већ имала свој устав, административну и политичку организацију, своју војску и својефинансије, живе силе које су долазиле од иницијативе појединца изазване интересима које је Рисорђименто, упивши у свом великом идеализму, или занемарио или потпуно изоставио. Остварење овога чини закључни рачун краља Умберта I. То је била грешка највећег министра краља Умберта, Франћеска Криспија, пошто није разумео своје време. Криспи је енергично настојао вратити ауторитет и престиж Државе против индивидуализма који је побеснео, поновно учврстити религијске идеале против тријумфалног материјализма. Стога он није био успешан пред нападима тзв. демократије. Криспи је био у криву. То није било време за поновно извлачење старославне заставе идеализма. У то време није могло бити прича о ратовима, националном поносу, такмичењу са великим силама; није могло бити говора о постављању граница личних слобода у интересу апстрактног ентитета званог ,,Држава". Реч ,,Бог", коју је Криспи понекад користио, је била неумесна. Важније је било довођење просперитета нижим сталежима, самосвести, суделовања у политичком животу. Кампање против неписмености, свих врста социјалног законодавства, елиминација клера из јавних школа које морају бити секуларне и антиклерикалне! Током овог раздобља слободно зидарство је постало чврсто смештено у бирократији, војсци, правосуђу. Средишња моћ Државе је била ослабљена и учињена подложном краткотрајним варијацијама популарне воље што је резултат права гласа одрешеног ма које контроле одозго. Раст велике индустрије погодовао је јачању марксистичког социјализма као нове врсте моралног и политичког образовања нашег радништва. Концепт хуманости није био стварно изгубљен: али таква морална ограничења каква су била стављена на слободног појединца су била темељена на осећају како сваки човек мора инстинктивно тражити своје благостање и бранити га. Ово је био баш онај концепт против којег се Мацини борио у социјализму, иако је с правом видео како то није својствено само социјализму, већ је то припадало било којој политичкој теорији, свеједно ради ли се о либералној, демократској или антисоцијалистичкој, које терају човека према претераним правима уместо према испуњењу дужности.

Од 1876. до Великог рата ми смо имали Италију која је била материјалистичка и анти-Мацинијска, премда Италију далеко супериорнију од Италије пре и за Мацинијевог времена. Целом је нашом културом, било у природним или моралним наукама, у писању или уметности, доминирао примитивни позитивизам који је конципиран од реалности по којој ми живимо као нешто дато, нешто фабричко, и који стога ограничује и условљава људске активности поприлично одвојено од тзв. самовољних и илузорних захтева моралности. Свако је желео,,чињенице", ,,позитивне чињенице". Свако се исмевао са ,,метафизичким сновима", са неопипљивом реалности. Истина је била пред очима људи. Они су само требали отворити очи и видети је. Лепота је једино могла бити огледало истине коју нам представља природа. Патриотизам, као и све остале врлине темељене на религијском ставу ума, и које се могу спомињати само онда када народ има храбрости говорити озбиљно, постају реторичке теме за које се сматрало како их не треба дирати јер су ствар лошег укуса. Ово се раздобље, којег се свако рођен у задњем делу прошлога века може добро сећати, може назвати демо-социјалистичком фазом модерне италијанске Државе. То је било раздобље које је обрадило карактеристични демократски став о личним слободама, и које је резултирало оснивањем социјализма као примарне и важне силе у Држави. То је било раздобље раста и просперитета током којег су моралне снаге развијене за време Рисорђиментоа биле нагомилане у позадини или иза кулиса.

IV

Али, крајем XIX и у првим годинама XX века, у младим се Италијанима почео манифестовати снажан дух бунта против идеја претходних генерација у политици, књижевности, науци и филозофији. Било је као да су се они уморили од досадног грађанског живота наслеђеног од њихових очева, и да су нестрпљиво желели повратак узвишеног моралног ентузијазма њихових дедова. Росмини и Ђоберти су били одавно заборављени. Њих су сада опет изнели на видело, читали, о њима се расправљало. Што се тиче Мацинија, издања његових текстова је финансирала сама Држава. Вико, велики Вико, силни проповедник идеалистичке идеологије и велики антикартезијанац и антирационалиста, постао је објект новог култа. Позитивизам је одмах нападнут од нео-идеализма. Материјалистички приступи проучавању литературе и уметности су били оборени и дискредитовани. Унутар саме Цркве модернизам је побудио италијанско свештенство ка потреби за дубљом и модернијом културом. Чак је и социјализам подвргнут филозофском истраживању и критикован је као и друге доктрине због својих слабости и грешака; и када је у Француској Жорж Сорел отишао изнад обмана материјалистичких теорија марксистичке социјал-демократије према својој теорији синдикализма, наши су се млади италијански социјалисти окренули к њему. У Сореловим су идејама видели две ствари: прво, завршетак лицемерног ,,колаборационизма" који је изневерио и радништво и нацију; и друго, веру у моралну и идеалну реалност за коју је обавеза појединца жртвовати се, и бранити је при чему је чак и насиље оправдано. Антипарламентарни дух и морални дух синдикализма је довео италијанске социјалисте натраг у Мацинијеву орбиту. Од великог је значаја такође био национализам, нови покрет који је управо преузимао вођство. Наш италијански национализам је био мање књижевни и више политички по свом карактеру него што је то био сличан покрет у Француској, ради тога што је код нас био повезан са старом историјском десницом која је имала дугу политичку традицију. Нови се национализам разликовао од старе деснице због тога што је ставио нагласак на идеју ,,нације"; али био је истоветан са десницом што се тиче Државе као нужне премисе за права појединаца и политичка понашања. Специјално достигнуће национализма је било то што је поновно оживео веру у нацију у италијанским срцима, што је подстакао земљу против парламентарног социјализма, и што је повео отворени напад на слободно зидарство пред којим је италијанска буржоазија била на коленима, преплашена. Синдикалисти, националисти, идеалисти су успели довести велику већину италијанске омладине назад ка духу Мацинија. Службена, легална, парламентарна Италија, Италија која је била анти-Мацинијска и антиидеалистичка, је била против свега овога, тражећи свог вођу у човеку поуздане политичке интуиције, мајстора за политички механизам земље, човека скептичног према свим бомбастичним речима, несношљивог према компликованим концептима, ироничног, хладног, тврдоглавог, практичног - онога што би Мацини назвао ,,оштрим материјалистом". У особама као што су Мацини и Ђолити, ми можемо пронаћи слику два аспекта предратне Италије, тј. непомирљиве дуалности која је парализовала виталност земље и за коју је Велики рат требао наћи решење. V У почетку се учинак рата чинио прилично опречним – обележио је почетак општег дебакла италијанске Државе и моралних сила које морају чинити садржај сваке Државе. Ако је улазак у рат био тријумф идеалистичке Италије над материјалистичком Италијом, долазак мира се чинио као да је дао велико оправдање неутралистима који су представљали потоње. Након примирја наши су нам савезници окренули леђа. Наша је победа попримила све аспекте пораза. Дефетистичка је психологија, што би рекли, преузела контролу над италијанским народом и изразила се у мржњи према рату, према онима који су били одговорни за рат, чак и према нашој војсци која је победила. Анархични дух расула подигао се против сваког ауторитета. Изгледало је како је ганглије нашег економског живота напала смртоносна болест. Радници су изазивали нереде учесталим штрајковима. Сама се бирократија изгледа сврстала у редове против Државе. Израз наше духовне дисперзије је био повратак на власт Ђолитија - проклињаног неутралисте – који се пет година сматрао експонентом Италије која је умрла у рату. Али зачудо, управо су се за време Ђолитија ствари изненада промениле у аспекту да се против Ђолитијеве Државе уздигла нова Држава. Наши су војници, наши прави војници, људи који су желели наш рат и који су ратовали свесни онога што чине, имали срећу пронаћи за свог вођу човека који је могао изразити речима све оно што је било у њиховим срцима, и који је могао учинити те речи звучнијим од буке. Мусолини је напустио италијански социјализам 1915. како би био вернији интерпретатор у Popolo d'Italia [назив којег је одабрао за његове нове новине]. Он је био један од оних који су видели нужност нашег рата, један од оних одговорнијих за наш улазак у рат. Још се као социјалистa борио против слободног зидарства; и, црпећи своју инспирацију из Сореловог синдикализма, он је напао парламентарну корупцију реформисаних социјалиста са идеалистичким постулатима о револуцији и насиљу. Онда, имајући странку и бранећи разлоге за интервенцију, он се супротставио илузорним фантазијама пролетерског интернационализма са тврдњама о неповредивом интегритету, не само моралном већ и економском, националног организма и тиме потврдивши светост земље за раднички сталеж, као и за друге сталеже. Мусолини је био Мацинианиста оне чистокрвне врсте коју је Мацини изгледа некако увек проналазио у провинцији Ромања. Прво инстинктом, касније размишљањем, Мусолини је дошао до презира према ништавности социјалиста који су наставили проповедати револуцију за чије спровођење они никада нису имали моћ нити вољу, чак ни у најпогоднијим околностима. Снажније од икога другога, он је дошао до осећаја о нужности Државе која би била Држава закона, коју би поштовали као закон, која би била ауторитет способан тражити покорност, али у исто време и дати неоспорне доказе њене вредности за такво деловање. За Мусолинија се чинило неверованим како земља која је била кадра ратовати и победити у таквом рату којег је Италија водила и у којем је победила, треба бити бачена у расуло и бити у немилости шачице безверних политичара. Када је Мусолини у Милану основао свој Фаши у марту 1919., покрет за поништење и негирање оног облика послератног раздобља у Италији, оно се у бити завршило. Фашисти су апеловали на Италијане који су у инат разочарењу у мир наставили веровати у рат, и који су, како би потврдили победу која је била доказ вредности рата, били склони опоравити Италију која контролише своју властиту судбину, а до које се могло доћи само путем поновне успоставе стеге и реорганизацијом социјалних и политичких сила. Од почетка, фашистичка странка је била странка од акције, а не од веровања. Оно што је њој требало није била платформа с начелима, већ идеја која би индицирала циљ и пут којим се до тога циља може доћи. Четири године између 1919. и 1923. биле су окарактерисане напретком фашистичке револуције кроз акције одреда. ,,Фашистички одреди" су били сила Државе која још није била рођена, али је била на путу да се роди. У свом првом раздобљу фашистички ,,одреди" прекршили су закон старог режима јер су били одлучни уништити тај режим пошто је био некомпатибилан са националном Државом којој је фашизам тежио.Марш на Рим није био почетак, то је био крај те фазе револуције; зато што је Мусолинијевим доласком на власт фашизам ушао у сферу законитости. Након 28. октобра 1922. фашизам више није био у рату са Државом; он је био Држава, тежећи организацији која би реализовала фашизам као концепт Државе. Фашизам је већ контролисао све инструменте потребне за изградњу нове Државе. Ђолитијева је Италија била напуштена, бар што се тиче милитантне политике. Између Ђолитијеве Италије и нове Италије је текла, као што једном рече маштовити говорник - ,,бујица крви" како би спречила икоји повратак прошлости. Вековимастара криза је решена. Рат је коначно постао плодоносан за Италију.

VI За разумевање дистинктивне суштине фашизма, ништа није поучније од поређења фашизма с Мацинијевим стајалиштем на којег сам се често позивао. Мацини је имао политички концепт, али његова је политика била нека врста интегралне политике која се баш и не може разликовати од морала, религије и идеја живота у целини, разматрана одвојено од ових фундаменталних интереса људског духа. Ако се покуша раздвојити оно што су искључиво политичка уверења од његових религијских уверења, његове етичке свести и метафизичког концепта, онда постаје немогуће разумети огроман утицај којег су вршили његов credo [вјерују] и његова пропаганда. Уколико не сагледамо целину, не долазимо до разјашњења него до уништења оних идеја које су се доказале као јако утицајне. У дефиницији фашизма, полазна тачка за разумевање је свеобухватност, или како би фашисти рекли - ,,тоталитарни" опсег фашистичке доктрине, која се не бави само политичком организацијом и политичком тенденцијом, већ се бави целом вољом, размишљањима и осећајима нације. Постоји и друга једнако важна тачка. Фашизам није филозофија. Још мање је религија. Није чак ни политичка теорија која се може исказати формулама. Значај фашизма је то да се он не држи чврсто за специјалне тезе за које се с времена на време заузима. Када је стицајем околности фашизам објавио свој програм, циљ, концепт који треба реализирати кроз акцију, фашизам није оклевао напустити их када се у пракси показало да су неадекватни, или неконзистентни с начелима фашизма. Фашизам никада није био вољан угрозити своју будућност. Мусолини се хвалио тиме што је tempista, како је његов прави понос ,,добро темпирање": он доноси одлуке и делује у складу с њима у правом тренутку, тј. онда када су сви услови и околности, који их чине остваривим и прикладним, сазрели како треба. Овим се показује како се фашизам враћа најригорознијем значењу Мацинијеве ,,Мисли и Акције", чиме су та два термина тако савршено коинцидентна да нити једна мисао нема вредност ако се још није изразила у акцији. Стварни ,,погледи" Дучеа[Duce, вођа] су они које он формулише и извршава истовремено.

Је ли због тога фашизам ,,антиинтелектуалан", као што је често оптуживан? Фашизам јест изузетно антиинтелектуалан, и изузетноМацинијевски, уколико интелектуализам значи одвајање мисли од акције, знања од живота, мозга од срца, теорије од праксе. Фашизам је непријатељ свих утопијских система који немају храбрости суочити се с тестом реалности. Фашизам је непријатељ свих оних наука и филозофија које остају само ствар маште или размишљања. Фашизам не оспорава вредност културе, вредност виших интелектуалних трагања којима је мисао ојачана као извор акције. Фашистички антиинтелектуализам презире типични плод италијанских образованих класа: leterato - човека који се игра са знањем и мислима без било каквог осећаја одговорности према практичном свету. Фашизам је непријатељ лоше културе тј. културе која не образује, која не ствара људе, већ радије ствара цепидлаке и естете, егоисте, морално и политички индиферентне људе. Фашизам нема користи од човека који је ,,изнад сукоба" када је у опасности његова земља или њени важни интереси. Својствено свом гнушању према ,,интелектуализму", фашизам преферира не губити време на конструисању апстрактних теорија о себи. Али када кажемо да фашизам није систем или доктрина, не смемо закључити како је фашизам слепа пракса или чисто инстинктивна метода. Уколико систем или филозофија значе жива мисао, начело универзалног карактера које сваким даном открива своју унутрашњу плодност и значај, онда је фашизам савршени систем са чврсто утврђеним темељима и са ригорозном логиком у свом развоју; и сви који осећају истинитост и виталност начелног посла за свој развој, час делују па поништавају, час иду напред па истим путем натраг, према томе како се посао који обављају покаже у односу према начелу, тј. је ли у складу с начелом или одступа од начела. И коначно стижемо до треће тачке. Фашистички систем није политички систем, али му је центар гравитације у политици. Фашизам је настао како би решио озбиљне политичке проблеме послератне Италије. И представио је себе као политичку методу. Али у супротстављању и решавању политичких проблема фашизам се руководи својом природом, такорећи својом методом, разматра морална, религијска и филозофска питања и открива и демонстрира свој свеобухватни тоталитарни карактер. Тек након што смо разумели политички карактер фашистичког принципа, способни смо адекватно разумети дубљи концепт живота који наглашава тај принцип и из којег тај принцип настаје. Политичка доктрина фашизма није цели садржај фашизма. Она је пре проминентнији аспект и, уопштено говорећи, најинтересантнији аспект. VII Политика фашизма се у потпуности окреће око концепта националне Државе; и према томе има додирне тачке са националистичким доктринама, а у исто време има и разлике од националистичких доктрина што је важно имати на уму. И фашизам и национализам сматрају Државу темељем свих права и извор свих вредности за појединце који је сачињавају. И за једне и за друге Држава није последица - Држава је принцип. Али у случају национализма, однос којег индивидуалистички либерализам, а такође и социјализам, замишља између појединца и Државе је инвертиран. Пошто је Држава принцип, појединац постаје последица - он је нешто што проналази претходника у Држави: Држава га лимитира и одређује његов начин постојања, ограничава његову слободу, веже га за комад земље на којем је рођен, на којем он мора живети и на којем ће умрети. У случају фашизма, Држава и појединац су једна те иста ствар, они су нераздвојни појмови нужне синтезе. Национализам заправо темељи Државу на концепту нације - нација је ентитет који премашује вољу и живот појединца зато што је конципирана као објективно постојање без обзира на свест појединаца, постоји чак и ако појединац не ради ништа како би је створио. За националисте нација постоји не као врлина грађанске воље, већ као темељ, чињеница, нешто што стварно постоји у природи. За фашизам, напротив, Држава је потпуно духовна креација. Она је национална Држава зато што је за фашисте сама нација креација ума а не материјална претпоставка, није темељ, није нешто што стварно постоји у природи. За фашисте нација никада није истински направљена; стога ни Држава не може доћи до апсолутне форме пошто је нација политичка манифестација. За фашисте је Држава увек in fieri [у току]. У нашим је рукама у потпуности; зато имамо озбиљну одговорност према њој. Али фашистичка Држава која је створена свешћу и вољом грађана, која није наметнута грађанима, не може имати однос са масама којег претпоставља национализам. Национализам изједначује Државу са нацијом, и каже да је направљена од нације тј. постојаћег ентитета, и да се не мора створити већ само препознати или спознати. Стога националисти требају имати владајућу класу интелектуалног карактера, која је била свесна нације и која је може разумети, схватити и узвисити. Даље, ауторитет Државе није био продукт, већ претпоставка. Држава не може зависити о народу - већ народ зависи о Држави, и о ауторитету Државе, као извору живота којег живи и без којег не би могао живети. Стога је националистичка Држава била аристократска Држава која се наметала масама путем дате јој силе. Насупрот томе фашистичка Држава је народна Држава и као таква је демократска Држава par excellence. Однос између Државе и грађана (не само неких грађана, већ свих грађана) је стога врло присан тако да Држава постоји само док постоји грађанин који узрокује њено постојање, и уколико постоји грађанин који узрокује њено постојање. Њено је стварање стога стварање свести о њој у појединцима, у масама. Отудапотреба за странком, и свим инструментима пропаганде и образовања које фашизам користи како би мисли и вољу Дучеа учинио мислима и вољом маса. Отуд огромни задатак којег фашизам ставља пред себе покушавајући довести целе масе народа унутар странке, почевши од мале деце. О народном карактеру фашистичке Државе зависи највећа социјална и уставна реформа - оснивање Корпорација од синдиката. Овом реформом фашизам преузима од синдикализма идеју о моралној и образовној функцији синдиката. Али Корпорација синдиката је била нужна како би се синдикат довео под државну стегу, и како би их се учинило изразом државног организма изнутра. Корпорација синдиката је средство којим фашистичка Држава креће у потрагу за појединцем како би створила себе кроз вољу појединца. Али појединац којег тражи није апстрактни политички појединац којег је стари либерализам узимао здраво за готово. Он је само појединац који се увек може пронаћи, појединац који постоји као специјализована продуктивна сила, и који се због своје специјализације доводи до уједињења са осталим појединцима његове категорије те он заједно са њима почиње припадати једној великој економској целини која је ништа друго него нација. Ова велика реформа се већ добрано реализује. Томе су национализам, синдикализам, па чак и либерализам тежили у прошлости. Јер чак је и либерализам критиковао старе реформе политичког представништва, тражећи неки систем органског представништва који ће одговарати структуралној стварности Државе. Фашистички концепт слободе је стварна вредност, бит овог прогласа. Фашистички је Дуче једном расправљао о теми ,,Сила или пристанак?"; и он је закључио како су та два појма нераздвојна, како један подразумева други и како не могу постојати раздвојено; другим речима, ауторитет Државе и слобода грађана чине непрекидни круг у којем ауторитет претпоставља слободу и слобода ауторитет. Јер слобода може постојати само унутар Државе, а Држава значи ауторитет. Али Држава није ентитет који лебди над главама својих грађана. Држава је једно са личношћу грађана. Фашизам се уистину суочава са контрастом не између слободе и ауторитета, већ између праве, конкретне слободе која постоји и апстрактне, илузорне слободе која не може постојати.

Либерализам је прекинуо горе споменути круг поставивши појединца против Државе и слободу против ауторитета. Оно што је либерал желео јесте слобода која је против Државе, слобода која је представљала ограничење Државе; међутим либерал је морао уступити своје место Држави која је била ограничење слободе. Апсурдности својствене либералном концепту слободе су биле очигледне и самим либералима у раному XIXвеку. Није заслуга фашизма што се поновно указује на њих. Фашизам има своја властита решења за парадокс око слободе и ауторитета. Ауторитет Државе је апсолут. Он не пристаје на компромисе, не ценка се, не предаје нити један део свог поља другим моралним или религијским начелима који би се могли сукобљавати са свешћу појединца. Али с друге стране, Држава постаје стварност само у свести њенихпојединаца. Фашистичка Корпоративна Држава опскрбљује представнички систем који је озбиљнији и реалнији него било који други пре измишљени систем, те је стога слободнија од старе либералне Државе.

РЕВОЛУЦИЈА, КОНТРАРЕВОЛУЦИЈА, ТРАДИЦИЈА

РЕВОЛУЦИЈА, КОНТРАРЕВОЛУЦИЈА, ТРАДИЦИЈА (одломак из књиге "Људи међу рушевинама")

Јулијус Евола

Недавно су различите снаге покушале да поставе одбрану и отпор у социополитичком домену против екстремних облика у којима се немири нашег доба манифестују. Неопходно је схватити да је то безнадежан покушај, чак и у име само демонстративне сврхе, осим ако се не суочимо са болешћу у њеном самом корену. Ови корени, што се историјске димензије тиче, се могу наћи у субверзији коју су у Европи показале револуције 1789. и 1848. Болест мора бити препозната у свим својим облицима и ступњевима; тако је главни задатак да се створе, ако још има људи који су вољни да одбаце све идеологије, политичке покрете и партије које директно или индиректно потичу од тих револуционарних идеја (на пример, све што се простире од либерализма и демократије до Марксизма и комунизма). Као позитивни дупликат, овим људима мора бити дата оријентација и јака основа, које се састоје од широког погледа на живот и јаке доктрине Државе. Стриктно говорећи, парола би онда била контрареволуција; како год, револуционарна порекла су сада удаљена и скоро заборављена. Субверзија се давно укоренила, тако да се чини очигледна и природна у већини постојећих институција. Тако, за све практичне сврхе, формула „контрареволуција“ имала би смисла само ако би људи могли да виде последње фазе које субверзија покушава да заташка кроз револуционарни комунизам. У супротном, још једна парола се преферира- реакција. Да је неко усвоји и да себе назива реакционаром- то је прави тест храбрости. Већ неко време левичарскии покрети су термин „ре-акција“ повезали као синоним за све врсте грешности и срама; они никад не пропуштају прилику тако стигматизују све оне који не помажу њиховом циљу и који не иду низ ток или који не прате оно што је, по њиховом мишљењу „ток Историје.“ Док је врло природно за левичаре да примењују ову тактику, налазим да је неприродно осећање муке, који овај термин често изазива код људи због мањка њихове политичке, интелектуалне, па чак и физичке храбрости; овај недостатак храбрости је заразио чак и представнике такозване Деснице или „националне конзервативце“, који чим их обележе да су „реакционари“, протестују, ослобађају се оптужбе и покушавају да покажу да не заслужују ову ознаку. Шта се очекује да Десница уради? Док активисти Левице воде ствари ка процесу субверзије света, да ли конзервативац треба да се уздржава од реакције и да радије гледа на њих, да их бодри и чак да им помогне? Историјски гледано, жалосно је што је „реакција“ била одсутна, неадекватна или само полусрчана, којој су недостајали људи, средства и адекватне доктрине, у време док је болест још била у ембрионој фази и као таква осетљива да буде елиминисана хитном каутеризацијом њених заразних легала; да је тако било, европске нације би биле поштеђене неизрецивих несрећа. Стога је потребан радикални фронт са јасним границама између пријатеља и непријатеља. Ако „игра“ још није завршена, будућност не припада онима који деле смрвљене идеје предоминантне чак и у групама које не припадају Левици, већ онима који имају храбрости да венчају радикализам- по имену, радикализам „апсолутне негације“ или „величанствене афирмације“, да употребим израз драг Donosu Cortesu. Природно, термин „реакција“ суштински поседује малу негативну конотацију: они који реагују немају иницијативу за акцију; неко реагује, у полемичком или одбрамбеном смислу, када се суочи са нечим што је већ афирмисано или учињено. Тако, неопходно је назначити да се реакција не састоји од одбране од потеза противника, а да нема ништа позитивно што би му супротставила. Погрешно тумачење би било избегнуто асоцирањем формуле „реакције“ са „конзервативном револуцијом“, формулом у којој су динамични елементи евидентни. У овом контексту „револуција“ више не означава насилно збацивање легитимно успостављеног реда, већ акцију усмерену на елиминисање новопридошли неред и на поновно стварање стања нормалности. Joseph De Maistre је нагласио да је потребно више него „контрареволуција“ у полемичком и стриктном смислу, „у супротности са револуцијом“ позитивна акција инспирисана пореклом. Интересантно је како речи еволуирају: после свега, револуција, према свом оригиналном латинском значењу (re-volvere) се односила на кретање које је поново водило на почетну тачку, на порекло. Стога би „револуционарна“ снага обнове која би требало да се примени против постојеће ситуације, требало да потиче из порекла. Како год, ако неко хоће да прихвати идеју „конзервативизма“ (на пример, „конзервативна револуција“), неопходно је да настави са опрезом. С обзиром на интерпретацију коју је наметнула Левица, термин „конзервативно“ је застрашујућ као термин „реакционаран.“ Очигледно је неопходно да утврдимо колико је год то могуће шта треба да се „сачува“; данас мало тога заслужује да буде сачувано, посебно што се тиче друштвених структура и политичких институција. У случају Италије, ово је тачно скоро без изузетка; у мањем ступњу је било важно за Енглеску и Француску, а чак и мање за нације Централне Европе, где су трагови виших традиција наставили да постоје чак и на плану свакодневног живота. У ствари, формула „конзервативна револуција“ је изабрана од стране немачких интелектуалаца одмах после Првог светског рата. Што се свега осталог тиче, морамо потврдити реалност ситуације која је лака мета за полике Левице, према којима конзервативци нису шампиони идеја, већ интереса одређене економске класе (на пример, капиталистичке), која се организовала политички да би овековечила у своју корист оно што је наводно само режим привилегија и друштвених неправди. Тако је постало сувише једноставно спојити заједно конзервативце, „реакционаре“, капиталисте и буржоазију; на овај начин „погрешна мета“ је изабрана на успешан начин. Штавише, иста тактика је примењена у време када авангарда светске субверзије још није махала заставом комунизма и Марксизма, али је била заступљена либерализмом и конституционализмом. Ефикасност ове тактике се огледала у чињеници да су конзервативци прошлости (не другачији од садашњих, иако су бивши били несумњиво већег калибра) ограничили на одбрану њихових социополитичких позиција и материјалних интереса дате класе, дате касте, уместо да су се посветили храброј одбрани вишег права, достојанства и неличног наслеђа вредности, идеја и принципа. Ово је била њихова основна и најжалоснија слабост. Данас смо потонули на још нижи ниво; и зато „конзервативна“ идеја која се брани не сме имати везу са класом која је заменила палу аристократију и која има карактер чисто економске класе (на пример, капиталистичка буржоазија)- већ мора одлучно бити против ње. Шта треба да буде „сачувано“ и брањено у „револуционарном стилу“ је општи поглед на живот и на Државу, који су засновани на вишим вредностима и интересима и који дефинитивно прекорачују економску димензију, и тако све што може бити дефинисано терминима економских класа. Што се тиче ових вредности, шта се односи на конкретне оријентације, позитивне институције и историјске ситуације, је само последица; то није примаран, већ секундаран елемент. Да су ствари намештене у овом правцу, уз апсолутно одбијање да се крочи на поље где Левица вежба гађање на „погрешној мети“, њене полемике би биле тотално неефектне. Штавише, оно што је потребно није да се вештачки и принудно овековече одређени облици везани за прошлост, упркос томе што су исцрпљене њихове виталне могућности и томе што су без додира са временом. За истинског револуционарног конзервативца битно је да буде веран не прошлим облицима и институцијама, већ пре принципима чији су облици и институције били манифестације, адекватни одређеном периоду и одређеном географском подручју. Према овим манифестацијама се треба односити као према променљивим и пролазним у њима самима, јер су повезани са историјским ситуацијама које су често непоновљиве, исто тако одговарајући принципи који их оживљавају, имају вредности на које такве могућности не могу да утичу, јер уживају вечну актуелност. Нови облици, који по суштини одговарају старим могу да изађу из њих као из семена; тако, чак и да на крају замене старе форме (чак и у „револуционарном“ смислу), оно што остаје је сигурни континуитет у сред мењања историјских, друштвених, економских и културних фактора. Да би се осигурао овај континуитет, држећи се чврсто основних принципа, неопходно је да ес на крају одбаци све што треба да се одбаци, уместо да се панично и конфузно траже нове идеје када се криза појави и времена промене; ово ја заиста суштина правог конзервативног духа. Стога су конзервативни и традиционални дух једна иста ствар. Према њеном правом, живом значењу, Традиција није сервилан конформизам онога шта је било, нити је тромо овековечавање прошлости у будућност. Традиција, у својој суштини, је нешто у исто време метаисторично и динамично: она је свеобухватна снага реда у служби принципа који имају кризму супериорног легитимитета (можемо их чак и звати „принципи одозго“). Ова снага делује кроз генерације, у континуитету духа и инспирације, кроз институције, законе и друштвене редове, који чак могу приказивати значајно разноликост и различитост. Грешка која је аналогна оној коју сам управо осудио се огледа у идентификову или збуњивању различитих формулација мање или више далеке прошлости са самом традицијом. Методологично, у потрази за тачкама односа, дати историјски облик мора ексклузивно бити посматран као давање примера или више или мање верна апликација извесних принципа: ово је савршено легитимна процедура, која се може упоредити са процесом у математици када се подиже са диференцијалног на интегрални. У том случају нема анахронизма или регресије; ништа није претворено у идола или створено апсолутно, а да није било такво, јер је то природа принципа. У супротном ни нило као оптуживање за анахронизам оне који бране чудне врлине душе само због тога што су инспирисани неком особом из прошлости, која је имала те врлине у високом степену. Као што је Хегел рекао, „Ствар је у томе да се препозна у утварама привремених и пролазних ствари, како материју која је иманентна, тако и вечно, које је актуелно.“ Знајући ово, можемо да видимо највише премисе два супротна става. Аксиом револуционарно-конзерватиног или конзервативно-револуционарног менталитета је да врховне вредности и основни принципи сваке здраве и нормалне институције нису промени и постајању: међу овим вредностима можемо наћи, на пример, праву Државу, империју, ауторитет, хијерархију, правду, функционалне класе и првенство политичких елемената у односу на друштвене и економске елементе. У домену ових вредности нема „историје“, и мислити о њима у историјском смислу је апсурдно. Такве вредности и принципи имају у суштини нормативни карактер. У јавном и политичком реду имају исто достојанство као, у приватном животу, типичне вредности и принципи апсолутне моралности: они су императивни принципи, који захтевају директно, унутрашње признање (капацитет за таква признања разликује егзистенцијално одређену категорију бића од друге). Ови принципи нису компромитовани чињеницом да је у различитим случајевима индивидуа било из слабости или због других разлога није била у могућности да их оствари или да их чак имплементира делимично у неку тачку свог живота пре него у другу: све док се таква индивидуа не преда унутра, биће признат чак и у беди и очају. Идеје на које указујем имају исту природу: Vico их је назвао „природни закони вечне републике који варирају у времену и различитим местима.“ Чак и где су ови принципи објективизовани у историјску стварност, уопште нису условљени њоме; они увек показују на вишу, метаисторијску димензију, која је њихов природни домен и где нема промене. О идејама које ја називам „традиционалним“, мора се мислити у истом правцу. Основна премиса је увек откривала, више или мање очигледно, да је у револуционарном менталитету увек другачије. Истине којима се бави су историзам и емпиризам. Према револуционарном менталитету, „Постање“влада такође у духовном свету: верује се да је све условљено и обликовано годинама и временом. Према револуционарном менталитету нема принципа, система и норми са вредностима, које су независне од периода у коме су претпостављале историјску форму, на основу могућности и врло хуманих аспеката као што су физички, друштвени, економски и ирационални фактори. Према најекстремнијим и најновијим путањама овог ненормалног размишљања, одлучујући фактор сваке структуре и онога што се чини као независна вредност, је могућност која је подесна различитим облицима и развоју средстава производње у складу са њеним последицама и друштвеним реперкусијама. У поглављу 7 ћу дуже дискутовати историјску тезу, коју сам овде само споменуо, да бих објаснио основну и непремостиву празнину између две премисе. Ова два погледа су непомирљива, као и нити ума иза њих. Први поглед је истина подржана од стране револуционарних конзервативаца, и може бити окарактерисана од сваке групе у политичком свету као део оригиналне „Деснице“; други поглед је мит подржан од стране светске субверзије, заједничког порекла свих његових облика, без обзира колико екстремни, умерени или разводњени они били. Претходна разматрања о методу и смислу неких историјских референци такође имају и практичну вредност. Уствари, у једној нацији нема увек довољно традиционалног континуитета, док с друге стране позивањем на постојеће или релативно младе институције (позивање) може служити за успостављање везе са одговарајућим традиционалним идејама. У супротном, може се десити да се усвоји претходна процедура, када је континуитет прекинут: тада се мора гледати у друге ере, али само да би се из њих узеле идеје које су битне по себи. Ово је посебно случај са Италијом. У мојим претходним књигама сам се често питао шта би заправо могло бити „сачувано“ у овој земљи. У Италији не налазимо основу политичких облика који су успешно сачувани из традиционалне прошлости; ово је углавном због недостатка такве прошлости и због, за разлику од већине европских држава, у Италији није било секуларне и непрекидне унитарне формације повезане са симболом и централном, династичком политичком моћи. Одређеније, у Италији нема ни трага јаком идеолошком завештању (чак ни завештању неколико људи) које би омогућило да људи осете идеологије, које су се уздигле са Француском револуцијом, као стране, неприродне и деструктивне. Ове идеологије су, у различитим формама, помириле унификацију Италије, затим наставиле да доминирају у унификованој Италији и после ере Фашиста се размножиле у заразне форме. Тако, ту постоји јаз и вакуум- и у случају Италије, веза са традиционалним принципима ће имати пре идеалан, него историјски карактер. А чак и да се позовемо на историјске форме, требало би да их потврдимо само као основу за интеграцију, која ће их одмах оставити иза, имајући уместо њих на уму идеје; јер је историјска дистанца (као што је случај са старим Римом или са неким аспектима средњовековне цивилизације) превише велика да би послужила некој другој сврси. Таква околност не представља сметњу- на пример, ако су идеје на које алудирам, имплементиране новим покретом, појавиле би се у чистом стању са минимумом историјске шљаке. Нажалост, италијански представници ових принципа неће моћи да се окористе од онога што су неке државе, посебно оне из Централне Европе представиле као остале историјске позитивне основе или као предуслов за конзервативну револуцију; позитивни дупликат ове сметње је тај да, ако се формација коју ја имам на уму створи, биће обдарена апсолутним и бескомпромисним карактером. Управо зато што не постоји жива материјална подршка, која призилази из традиционалне прошлости, конзервативна револуција у Италији се мора појавити предоминантно као духовни феномен, заснован на чистој идеји. Док садашњи свет изгледа више и више као свет руина, пре или касније ће се исти ток акције афирмисати свугде: другим речима, људи ће схватити да је бескорисно наслањати се на оно што још увек има трагове нормалнијих институција, али које је компромитовано са неколико негативних историјских фактора, и да је неопходно вратити се коренима и почети изнова из њих, као да су се они издигли над историјом, кретали се напред са чистим снагама путем стазе осветољубиве и реконструктивне реакције. Било би корисно направити још једно кратко разматрање термина „револуција“ примењеног у делимичном контексту, наиме у вези са чињеницом да у различитим националним „десничарским“ покретима супротстављеним садашњем систему налазимо тежњу да се буде „револуционаран“. Ова тенденција је, после свега, била присутна у покретима из најскорије прошлости, с обзиром на избор порука као што су „Фашистичка револуција“, „револуција Браон Кошуља“, и „револуција реда“ (пример, Салазаров покрет у Португалу). Природно је запитати се: револуција против чега? Револуција у име чега? У сваком догађају, свака реч има своју „душу“ и треба се пазити да се подсвесно не дође под њен утицај. Разјаснио сам да из моје перспективе неко може говорити о „револуцији“ само у релативном смислу- као што је Хегел говорио, „негација негације“- у вези или са нападом против нечега што има негативан карактер, или са нападом на неколико промена, било насилно или не, који је уперен на поновно успостављање нормалности, као што особа која је пала поново устаје, или као организам који је ослобођен дегенеративног растиња заустављањем ширења канцерогених ћелија. Зато је неопходно спречити скривену „душу“ термина „револуција“ да зарази чак и оне који нису Левичари, скрећући их са правог курса када тврде да су револуционари, у смислу који се разликује од оног што сам управо споменуо. Опасност можда лежи у издвајању, више или мање имплицитно, основних премиса које нису различите од противникових, спајати идеју да „историја маршира“ и да је неопходно бити отворен за будућност стварањем нових ствари и формулисањем нових принципа: у том случају „револуција“ постаје аспект путање напред, односно курс који би подразумевао преокрете и нагле промене. Постоје неки који верују да на овај начин „револуционарни дух“ добија више достојанство и као мит врши већу моћ сугестије. Мислим да је ово равно капитулацији; онда је тешко, чак и да се не буде свестан тога, не заложити се за прогресивну идеологију према којој свака нова ствар представља нешто више и боље него што је ствар која јој је претходила. Ми већ знамо шта је стварна основа прогресивизма: опсена технолошке цивилизације, мамац неоспорног материјала и индустријског прогреса који је цењен без обзира на његове негативне аспекте, који често делују на друге, важније и врединје домене људског живота. Они који нису субјекат предоминантног материјализма нашег времена, после препознавања јединог контекста у којем је легитимно писати о прогресу, биће на стражи против свих оријентација у којима се огледа модеран „мит о прогресу“. У стара времена ствар је била врло јасна. У латинском, реч за субверију није била revolutio (које је имало другачије значење, као што сам објаснио раније), већ seditio, или eversio, или civilis perturbatio, или rerum publicarum commutatio. Тако је термин „револуционаран“, у свом модерном значењу био преведен перифразама као што су remit novarum studiosus, или fautor; наиме онај ко циља на нове ствари и промовише их. У складу са традиционалним римским менталитетом, према „новим стварима“ се односило као према нечем негативном и субверзивном. Тако, у погледу „револуционарних“ амбиција је неопходно да се разјасни неспоразум и да се изабере између две гореспоменуте супротне позиције, које одређују два супротна стила. Опет, постоје они који потврђују постојање непроменљивих принципа за сваки истински ред, и који су им се повиновали, недозвољавајући да буду збрисани догађајима са пута. Такви људи не верују у „историју“ и у „прогрес“ као у мистериозне суперодређене ентитете, већ уместо тога настоје да доминирају силама околине и да их врате у више, стабилне форме: у складу са њима, на ово се своди прихватање стварности. На другој страни су они, који су „рођени јуче“, који немају ништа у својој историји, који верују само у будућност и који су посвећени неоснованим, емпиријским и импровизованим акцијама и који се варају да могу усмерити догађаје без знања и потврде било чега што се диже изнад равни материје и могућности; такви људи смишљају многе системе, чији крајњи резултат никад неће бити прави ред, већ више или мање подешив неред. „Револуционарни“ позив припада овој другој струји мисли, чак и када не служи интересима чисте субверзије. У овом контексту, мањак принципа је снабдевен митом о будућности, кроз који се неки усуђују да оправдавају и посвећују скорашња уништења, јер су према њиховом схватању она неопходна да би се кренуло напред и да би се достигли нови и бољи хоризонти (чији је траг тешко истаћи). Када су ствари јасно виђене у овим терминима, неопходно је темељно испитати нечије „револуционаре“ амбиције, све време бити свестан да, ако су ове амбиције држане у њиховим легитимним мерама, појединац би онда био део разбијачког одреда историје. Они који још увек стоје усправно у овом свету рушевина су на вишем нивоу; њихова парола је Традиција, у складу са динамичким аспектом који сам управо рекао. Када се околности промене, када се појави криза, када у игру уђу нови фактори, где пређашње бране почну да пуцају, ови људи ће знати како да сачувају хладнокрвност и биће способни да напусте оно што треба да буде напуштено, да оно што је суштинско не буде компромитовано. Ови људи знају како да иду даље, држећи на активан начин форме које одговарају новим околностима, знајући како да се афирмишу кроз њих; њихов циљ је да поново успоставе и одрже нематеријалан континуитет и да избегну неосноване и авантуристичке токове акције. Ово је метод правих доминатора историје, који је веома различит и више мушки него онај „револуционарни“. Завршићу ове редове разматрања одређеном молбом за њих. Због тога што Италија нема праву „традиционалну“ прошлост, постоје неки који су, у покушају да се организују против авангардне светске субверзије и да би тражили неке конкретне и историјске основе, нашли везу у принципима и институцијама фашистичке ере. Желим да потврдим следећи основни принцип: ако „фашистичке идеје“ и даље заслужују да се бране, не треба их бранити само зато што су „фашистичке“, већ због тога што представљају одређену форму утваре и афирмације идеја, које су биле старије и издигнутије од Фашизма и које су имале карактер „константи“, тако да би се могле поново наћи као интегрални делови велике европске политичке традиције. Не гајити ове идеје у складу са овим духом, већ само зато што су „револуционарне“, оригиналне, и одговарајуће само Фашизму, довело би до њиховом смањивања, усвајања ограничене перспективе и отежавања преко потребног задатка разјашњавања. Онима за које све почиње и завршава Фашизмом, укључујући и оне чији су политички хоризонти ограничени полемикама између Фашизма и антифашизма и који немају ниједну другу везу осим ове две стране- ови људи би тешко могли да разликују најбољи потенцијал италијанског света прошлости од неких његових аспеката, на које су утицала нека зла, против којих је неопходно борити се данас. Тако да када будем касније дискутовао о идејама за које су се Италија и Немачка јуче бориле, увек ћу то радити употребљавајући револуционарно-традиционалне параметре; повешћу пажњу да ограничим колико је год то могуће било кавку могућу везу са прошлошћу и да нагласим чист идеал и нормативни карактер принципа, који није повезан са одређеним периодом или покретом.

Завештање Стефана Немање

Завештање Стефана Немање

СНОП·НЕДЕЉА 17. ЈУЛ 2016.6 reads

Завештања великог жупана српског Стефана Немање свом сину светом Сави

1. Завјештање земље

Народ који нема своју земљу не може се назвати народом.

Народ чини земља, чедо моје мило.

Народ није јато птица ни стадо које се сели с југа на сјевер и са сјевера на југ, па слети на земљу да се назобље зрња или се заустави само да се напасе и напије воде.

Људске хорде које се још увијек тако крећу кроз пространства нису народ. Оне постају народ тек онда када се зауставе и запосједну поља и шуме, ријеке и језера, мора и обале.

Србијом и сад проходе народи с једнога краја свијета на други. Авари и Хуни, Печенези и Кумани, и с њима читави дијелови других народа протутњали су овим земљама као страшне бујице. Али, чедо моје, те бујице никада нису постале ријеке. Иза њих су остајали само трагови разарања.

Рађали су се на једном крају свијета, а умирали на другом крају свијета. Они никада са истог извора нису воду пили. Никада нису заноћили гдје су дањивали. Никада нису зимовали гдје су љетовали.

Од земље у коју су залазили њихови су били само путеви. Поља и шуме, ријеке и планине, села и градови припадали су онима који су на њима живјели прије њиховог доласка и онима који су преживјели послије њиховог одласка.

Чедо моје, те хорде постају народ кад се на истој земљи почну рађати и умирати и кад на истој земљи почну сијати и садити па брати и жњети, а не само са туђе земље туђе плодове отимати.

Запиши то чедо моје, за памћење овоме народу којему су у судбини и крви путеви и сеобе.

Запиши, сине мој, земља, као и жена, припада ономе ко у њу сјеме оставља, оплоди је и коме рађа. И запиши, чедо моје овако: земља се не може, као жена, отети и понијети са собом на пут. Ако хоћеш да земља остане твоја, мораш на њој бити и остати.

Народи који зађу у неку земљу да је опљачкају, попале и разруше нису њени господари. Ми смо давно ушли у ове земље да их настанимо, обрадимо и загосподаримо њима.

Чедо моје, стотине година смо већ ту, а још се у нама није смирио луталачки нагон. Има нас свуда. Кипи и прелива се овај народ и отиче на све стране као младо вино.

Још нас не држи земља нити ми знамо држати њу.

Бојим се понекада, чедо моје, расућемо се у друге, чврсте и стојеће народе, разлићемо се као вода низ планину у туђе ријеке и нестати у њима као да нас никада није било.

Никада се не одвајајте од земље и никада не одвајајте земљу.

Окупите све наше земље и окупите се сви у земљи.

Не откидајте се од земље и не откидајте земљу ни себи ни другоме.

Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увијек изнова рађа и храни. Земља је вјечна родиља народа.

Чувајте је и љубите, чедо моје. Љубите јој не само поља и планине, и ријеке и море њено, него сваку њену стопу и сваку груду. Морате знати, чедо моје мило, да је у тој груди што може да стане на длан сва земља. Зато узмите своју земљу на дланове и не испуштајте је никада и ни за шта из својих руку, јер сте са том грудом земље у руци народ, а без те груде, празних шака, само скитнице међу народима.

2. Завјештање крви

И запамти, чедо моје, крв и крв чини народ.

Крв је вјечна.

Крв новорођеног дјетета стара је хиљаде година. Дјетешце је младо, а крв у њему је она стара крв која је протицала у жилама његових предака још прије хиљаде година.

Људи се рађају па нестају, а крв остаје. Она се претаче из једнога у другога човјека.

И моја крв, чедо моје мило, тече у твојим жилама. И да ти ниси наумио ићи кроз живот и вријеме не тјелесним и крвним струјама, него на духовним крилима, и твоја би крв потекла у твојој дјеци. Али ти имаш своја веља духовна чеда и она ће тебе носити у дубоке вијекове и далека времена.

Чедо моје мило, као што велика ријека тече кроз клисуре у поља, тако кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек.

шта је онда човјек него мали суд у коме се вјечна и света крв преноси с покољења на покољење.

Зато крв не припада човјеку него народу. И не лије се никад за једнога него за народ. И зато дође вријеме кад се не пита ко си и какав си, него чије си крви: или српске или угарске, или грчке или аварске. У то страшно вријеме кад замукну сви језици, крв проговори језиком свих предака. И не пита се ко си и какав си, него чије си крви собом заитио.

Чеда моја, по крви мојој и духу мојему, нека у вама никада не буде мрзости на туђу крв, некмоли на крв братску. Крв человјеческа је света и у свима нама тече из једног источника. Свима нам је од Бога дана и праоца нашега Адама.

Ничију крв не проливајте зато што је из туђега племена или народа. Али, чедо моје, љуто браните крв своју ибо у њој јест крв предака наших.

Никоме не дајте да лије нашу крв зато што је српска.

Миром на рат идите и ратом мир чините.

Љубављу на љубав идите, али крвљу крв српску браните.

3. Завјештање гробова и костију

Гробови, чедо моје, гробови и кости чине народ.

Они који не знају за своје гробове и кости никада неће постати народ. Они су сличнији вуковима и лисицама, који не знају за своја гробља.

А гробља су, чедо моје, тиха сеоца у којима још увијек бораве под земљом наши покојници. Гробови су тихе постеље у којима заувијек спавају, у миру непробудном, тијела наших предака.

Народ не чине само они живи на земљи, што по њој ходе и творе, него и сви мртви, сваки на броју који у њој почива. Јер без онога под земљом, чедо моје мило, онога најнезнатнијег и безименог, не би било овога на земљи, сада знатног и именитог.

Ни њиву не чини једна љетина, па ни народ не чини један нараштај.

Ливаду не чини један откос, нити може уништити једна косидба. што је за ливаду један откос, то је за народ једна битка или морија.

Народ ниче у таласима и пада у откосима смрти као трава, али опет прораста све гушће земљу и буја у новим нараштајима.

Запамти, чедо моје, наша гробља су најсвјетлији биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине.

Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати.

4. Завјештање неба и звијезда

Има нешто што се на земљи не може, а човјек и народ не могу без тога, или ако могу, чедо моје, то нису људи нити је то народ.

Има нешто, чедо моје, што се на њиви не може узорати, у ковачници исковати, у шуми разлистати, ни у сну снити, ни језиком изрећи, ни мишљу досећи, ни мачем убити, ни у причи испричати.

Има нешто што се на земљи никако не може.

Али сваки човјек над својом главом има своје небо, и сваки народ над собом има своје небо. Тамо им је све што им није на земљи.

Тамо им је, чедо моје, баш оно што на њиви не расте, што се у ковачници не кује, у шуми не листа, у ватри не гори, у сну не снива, језиком не изговара, мишљу не досиже, мачем не убија, причом не прича.

Заиста, тамо им је све што није на земљи. Тамо је све то могуће. Али, чедо моје, не зна то свако и не виде то сви.

Може то само пророк и тајновидац, небознанац и звјездознанац, високовидац, дубоковидац и далековидац.

И може то небогледац и неботворац, неботеча и небоходац, и још небослов и небословац, па небољуб и небољубац, и опет небопловни небопловац и небородни небородац. Још ту дођу сви други небољубни и неболетни, небодарни и небопримни, небозвани и небојавни, и сви они духовњаци и чудаци, и јунаци и мудраци, и лудаци, мученици и сретници, неботворни чаробњаци, КОЈИ ЗНАЈУ И УМИЈУ ДА УЗНЕСУ ЗЕМЉУ ДО НЕБА, ВОЗНЕСУТ ЗЕМЉУ ДО НЕБЕС, И КОЈИ ИМАЈУ МОЋИ ДА СПУСТЕ НЕБО НА ЗЕМЉУ.

То су људи који знају да отварају небо.

Горе је, чедо моје, све што овдје немамо. Горе је све што чекамо.

И запамти, чедо моје, да је човјеково тијело на земљи, а његова душа вије се небом. Тако и тијело народа борави на земљи, а душа народа обитава на небу.

Само народ који нема душу нема ни свога неба. Небо није празно. Бездан. Коме је небо празно, тај нема душе.

Зато ти кажем, чедо моје мило, нема народа док не задобије своје царство на земљи, ЦАРСТВИЕ ЗЕМАЉСКОЕ, и нема народа ако не задобије своје небо и своје царство небеско, ЦАРСТВИЕ НЕБЕСКОЕ.

Има људи који припадају само земљи. Ти земљаници одлазе у земљу.

А појаве се људи, или се роде, који одмах ЗНАЈУ ТВОРИТИ НЕБЕСКЕ СТВАРИ НА ЗЕМЉИ И ЗЕМАЉСКЕ СТВАРИ УЗДИЗАТИ ДО НЕБА. Они припадају небу. Ти небесници и звјездари одлазе у небо и међу звијезде. Колико их је тамо, треба погледати у ведру ноћ кад небо озвјезда.

Више их је тамо него на земљи.

Више их је у земљи него на земљи.

Зато ти кажем, чедо моје мило, не чине народ само они што живе на земљи, него и они у земљи и они у небу.

Народ увијек живи између својих гробова и небеса својих.

5. Завјештање језика

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика.

Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.

Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.

И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.

6. Завјештање цркава

Кад човјек зида кућу не зида је за себе, него за своју дјецу и унучад. Тако настаје породица и домаћинство.

Кад владар зида цркву, не зида је за себе, ни за своје синове, ни унучад, него за народ који ће је кроз вјекове походити. Тако се ствара држава.

Кућа је оно што остаје послије човјека.

Црква је оно што остаје послије владара.

Кућа остаје дјеци, црква народу.

А црква је чедо моје, велика корабља, лађа која плови према дубоким и далеким нама незнаним временима и људима. У који год вијек доплови, довешће и нас и показати нас нашим још нерођеним потомцима.

Сретан сам и миран, чедо моје што је сада моја Студеница, запловила према вјековима.

У општем потопу времена само су такве корабље, попут Нојеве лађе, кадре да нас спасе највећег од свих понора, од заборава. А ми ћемо, чедо моје, који саградисмо цркве, бити у њима времепловци на тим великим корабљама.

Аз Немања син Завиде и аз Стефан жупан вељи и аз Симеон монах плачем и жалим за оним дивним људима чији смо потомци а који нису могли на својим трошним грађевинама допловити до наших дана. Њихове колибе и бајте биле су трошније од њих самих и нису их могле донијети до наших дана. Њихове дивовске ликове назиремо само кроз нејасне обрисе приче и пјесме.

А ми смо узидани у своје цркве тврде грађе, кадре да одоле страшним ударима времена. Све сам камен и мрамор, најтврђе што постоји на свијету. Узидали смо себе у своје цркве, исписали своју вјеру и живописали своје ликове у њима.

Наши далеки потомци препознаће нас у Студеници Знаће ко смо и какви смо. И, чедо моје, биће поносни што нас имају, поуздано знам да хоће. Поносиће се што су племе немањићко.

Чедо моје, кад сам наумио да градим Студеницу, имао си само осам љета. Питао сам протомајстора колико му је потребно љета да сагради цркву.

- Седам – одговорио је кратко.

- Много је, протомајсторе!

- Ако ти је градим најмање седам љета, трајаће ти најмање седам вјекова.

- А за колико је, протомајсторе, људи могу разрушити?

- Људи за седам дана, вријеме за седам вјекова, велики жупане. Али ни послије седам дана, ни послије седам вјекова Студеница ти неће нестати јер ћу је градити тако да буде величанствена и прелијепа. Нагледао сам се, велики жупане, много љепших и величанственијих рушевина него што су грађевине које су тек завршене.

Ето, чедо моје, градите за данас, градите за сутра, али градите и за вјекове. Кад се гради за народ, онда то што се гради мора бити трајно и јако као сам народ.

7. Завјештање државе

Држава и народ нису исто.

Народ је старији од државе. Он је старији од свега.

Народ је трајнији од државе. Постоји прије државе и остаје послије ње.

Један народ може бити у више држава, и једна држава може имати више народа.

А сада, чуј ме, чедо моје, добро ме чуј. Један народ, једна држава, то је мој наум био и остаје, и ја вам га предајем у завјет свима, од сада па довијека.

Срби још немају своју државу, него су се расули по другим, туђим државама.

Славени су својим мноштвом притисли земљу од сјеверних до јужних мора. Могли су бити највеће царство на земљи и највећи народ под небом. Али они су били и остали још увијек само мноштво у туђим државама.

Свако се наше племе бије да створи своју државу. Велики славенски народ раситнио се у мале народе и још мање државице. А мала држава на свијету је исто што и мала риба у мору и служи да је велика прогута.

Шта су велике државе него велике рибе које су се нагутале малих.

Србија је, чедо моје, била премала држава у устима велике Византије. Увијек је вирила из утробе великих држава. Чим нас је која од тих грабљивица испустила или смо се сами ископрцали, одмах нас је друга зграбила.

А највећа нам је невоља била што би свако на свом бријегу и свако у својој долини од свога властелинства хотио правити своје царство.

А ја сам, чедо моје, уз све то одлучио да створим државу свих Срба, и створио сам је. Нисам створио ни краљевство, ни царство. То вама остављам. Има нас Срба довољно и за краљевство и за царство. Ја сам створио велику жупанију пред којом су се заустављала и узмицала велика и мала царства и краљевства.

У мојој држави не може више свако село сањати да постане царевина. Сада, чедо моје, имамо своју државицу, потврђену властитом силом и златопечатним царским и краљевским повељама.

Чувајте је, ширите и јачајте. Имате гдје да је ширите и имате с ким да је јачате. Свуда око вас, у туђим државама, живе наши истокрвни и истојезични суплеменици.

Нас Срба више је изван државе него што нас је у нашој држави. То значи, чедо моје, да је ова моја држава, само почетак, начало. То је као кад почне порођај па се помоли само дјетиња главица.

Чедо моје, покрену се исконски напони и трудови у жени, и појави се главица, па дио по дио тијела. Тако се рађа човјек. РОЖДАЕТСЈА ЧЕЛОВЕК!

Покрену се исконски нагони многих нараштаја и племена исте крви и језика и почну се окупљати у једној држави. Тако се рађа народ. НАРОД РОЖДАЕТСЈА!

Ближи се крај, чедо моје, живота мојега, а ја могу објавити најрадоснију вијест: рађа се велико чедо моје Србија!

РОЖДАЕТСЈА СЕРБИЈА!

8. Завјештање власти

Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема...

У Србији је, чедо моје, боље бити просјак него цар.

Свуда је то тако. Умре цар, дође други, њега убије трећи, трећега свргне четврти, док петога не свргне шести и тако иде редом док је царева и царства.

Најгоре је кад нема ни царства ни цара, ни краљевства ни краља, ни власти ни владара, него само пуст и распуштен народ, какав је наш, спреман да свакога олако прихвати за цара и господара и да га још лакше збаци и одрече га се као губавца.

Просјаку се то не дешава.

Ја сам, чедо моје, имао срећу и несрећу да владам Србијом. Највише што сам могао постићи то је да будем велики жупан, мегалоиупанос, а то је често било, у суштини, бити само велики слуга великих царева.

Туђи цареви и краљеви не дадоше нам да оснујемо своје краљевство и царство. Највећа милост царева почињала је и завршавала се тиме да мени, великом жупану, дају да владам овим народом, с којим они сами не могу изићи на крај, јер нас никада не могу ни покорити ни признати нас за себи равне.

Треба им неко ко ће умјесто њих да се бакће са овим пустим и врлетним народом, да им купи војску за ратове, убире порезе и да их као велики непробојни живи зид чува од других народа на границама царства.

Док то чинимо, добри смо, можемо бити и велики жупани. Помислимо ли на себе и своју државу, ето их са великом војском да нас казне и покажу нам ко је господар а ко слуга у нашој рођеној земљи.

А када крену у поход на Србију, више рачунају на наше војсковође него на своје. А када крену у поход на Србију, више рачунају на наше војсковође него на своје. Испред своје војске шаљу гласнике да објаве како ће цар срушити великог жупана, а на његово мјесто поставити онога војсковођу српског или кнеза који му највише помогне.

Српски полкови прелазе тада, један по један, на страну цареву, а велики жупан бјежи са мало присталица у најдубље шуме и пећине, или тражи заштиту којег другог цара.

Српског владара не призна нико, ни цар ни краљ, ни папа ни патријарх, ни туђинац ни брат, па ни посљедњи опанчар. У Диоклитији је био баш један убоги опанчар Блаж. Ни тај сиромашни опанчар није ме признавао. Дојадило опанчару шило и опута па се одметне у шуме и на друмове и накупи доста дружине, све истих као он. Наумио Блаж опанчар да се окруни и завлада не само шумом и друмом него и цијелом државом.

Чедо моје, кад то науми опанчар, како неће кнез и војвода. На крају све је остајало како је и било, само је шило остало без опанчара, кнежевине без кнезова, а војске без својих војвода. Бог и сви свеци су ми помагали.

Чедо моје, шта је друго наша историја него непрекидно постављање и свргавање владара, безброј покушаја да се успостави власт и држава.

Кад сам се родио, имао сам све, а добио име Немања, онај који ништа нема. Друго ми је име Стефан, онај који носи вијенац, Стефанос, овјенчани, а на моју главу није пао ни вијенац ни круна. Сада сам Симеон монах, а од свег имања остало ми ово оронуло тијело, а од власти гола душа. Сад ово тијело предајем земљи по којој је ходило, а душу своју гријешну препуштам теби, чедо моје, да је молитвама својим очистиш од гријехова пред судијом небеским.

9. Завјештање књиге и писма

Народ који нема своје књиге и свога писма, својих књигописаца и својих књигољубаца не може се назвати народом.

Изговори, чедо моје, нашу највећу ријеч, изговори СРБ, па ми реци колико ти у ушима траје. Трен. Изговорена ријеч траје док се изговара, па нестаје као дах из груди који ју је произвео.

Само написана ријеч остаје.

Реци АЗ, БУКИ, ВЈЕДИ, ГЛАГОЛ, и све ће те ријечи одлетјети као птице у јату чим их изговориш. А напиши их на камену, дрвету, на кожи јелењој или на трошноме листу папируса и увијек ћеш их наћи ту гдје си их оставио.

Написана ријеч траје дуже од уста која су је изговорила, и грла из којег је довикнута, и ушију које су је чуле. Траје вјечно. Кад је за хиљаду година пронађу нијему на папиру или кожи, прозбориће. И ја сам, сине мој, видио и чатио књиге староставне, писане прије хиљаду година. И сам читаш књиге изашле из глава које су давно постале прах или, су се одавно претвориле у шупље лобање.

Од нас ће, чедо моје, остати оно што буде записано у књизи.

Сада пипамо по мраку прошлости и тражимо у далекој историји нешто о нама Србима и не налазимо никаквог трага ни гласа о нама. Као да нас није било. А били смо и тада. Јер да нисмо били тада, не би нас било ни сада. И ми Срби смо Адамова дјеца. Било нас је, али нисмо записани. Само записани народи улазе у историју.

Кажем ти, мило моје, говорење је разговор са треном. Писање је разговор са вијековима, и ми морамо започети наш велики разговор са нашим потомцима у вијеке вјекова, ВО ВЈЕКИ ВЈЕКОВ, сине мој.

Слово је чудно сјеме. Писмена су најбоље зрње сјемено свакога народа. Клија са папира послије хиљаду година и расцвјетава се у глас и ријеч, у слику и причу, у мисао и чувство, и у давне срца откуцаје.

Чедо моје мило, оно што народ не може мачем ни плугом, може књигом и писалом. Писало од суве трске или од лакога пера оставља дубље бразде од рала и мотике.

Глагољати значи пролазити, а писати значи остајати.

Народ који нема своје књигописце и књиговиједце нема своје повијести у прошлости ни живота у будућности. Ми смо понекад бивали записивани туђом руком у туђим књигама и туђим писмом. А перо у туђој руци, сине, опасније је од мача. Постаћемо народ кад се својом руком запишемо у својим књигама и својим језиком и писмом.

Добар књижевник више вриједи него три љуте војводе и три велика града. Добар војвода може освојити сваки град, а други га може преотети. Књигу нико не може покорити, а многе земље и градове сачувала је књига међу својим тврдим корицама.

Чедо моје, рука ти је вична и вјешта перу и хартији. Бог те је обдарио и одредио да нас ти први читко запишеш у књиге. Запиши нас у књигу народа на овоме свијету да се заувијек зна да смо били, да јесмо и да ће нас бити.

10. Завјештање пјесме и свирке

И пјесма, чедо моје, пјесма и свирка чине народ.

Свака птица својим гласом пјева. И сваки народ има свој глас и своју пјесму по којој се познаје.

Кад сретнеш странца, не питај никада ко је и одакле је. Пусти га да запјева или засвира и све ће ти се само казати. Одмах ћеш знати да ли је Бугарин или Грк, да ли је дошао из равне Унгарије или из прекоморских земаља. Ако му језик не можеш разазнати, његово пјевање и свирање увијек ћеш разумјети. Гусле и дипле, трубе и тамбуре, свирале и цитре говоре све језике свијета.

Али као што птица никад не изневјери свој пјев, тако ни ниједан народ не може пјевати туђим гласом и туђу пјесму. Шта би, чедо моје, било да славуј загракће, а ластавица запућпуриче? Не би то било природно нити Богу угодно. Нека увијек орао кликће, ћук ћуче, а сваки народ нека пјева своју пјесму својим гласом.

Није зло, чедо моје, чути и знати туђу пјесму. Зло је заборавити и не знати своју. Тешко ономе ко своју пјесму не пјева.

Чудо је пјесма, сине мој.

У малешној свирали, не већој од дјетињега прстића, можеш понијети цијелу Србију. Наши полкови, каравани и бродови носили су је од Хиспаније до Персије. У сред Цариграда, кад год сам хтио дознати има ли којег Србина на Базару, слао сам свирца да из мале свирале пусти нашу свирку. И, гле чуда, она је привлачила свакога Србина који се ту у туђини затекао. Препознали су своју пјесму у вашарској вреви и прилазили јој као омађијани.

КРИЛА БОГ НЕ ДАДЕ ЧЕЛОВЈЕКУ НО АНГЕЛУ. Умјесто крила Бог је човјеку дао пјесму да на њој ЛЕТЈЕТИ МОЖЕТ ЈАКО АНГЕЛ. Ако је ишта у човјеку анђеоско и божанско, онда је то пјесма.

Пјесма је бестјелесна као и душа човјекова. У пјесми душа народна обитава.

Тијело човјеково земљи тежи, а душа и пјесма небу у висине. Пјесма се уздиже изнад ТЈЕЛЕСНАГО СОСТАВА ЧЕЛОВЈЕЧЕСКАГО.

Све што се обичном ријечју и причом не може исказати, стаје у пјесму и свирку. Зато се пјевање и свирање никада не може ријечима испричати. Пјесму можеш само чути и осјетити оним својим духовним честима из којих је и сама пјесма састављена.

Попут прољетног вјетра пјесма лети високо над земљом и лебди над водама. Она је крилати дух и душа човјекова и народна.

Невидљиво треперење пјесме пролази кроз све зидове и бедеме. Тврђаве за њу не постоје. Пролази кроз кључаонице двери и окана затворених. Слушао сам пјесму како невидљива излази из тврдих тамница поред будних стражара. И сам сам је често из тамнице пуштао у слободу.

Чедо моје, Србија је тамо докле год допире наша пјесма и свирка. И запамти да је та ваздушаста струја пјесме из свирале најтврђа граница народа и државе. Тврђаве и градови од камена освајају се и руше и лако зарастају у траве и жбуње, куће и дворци се претварају у пепео. Једина неразрушива граница и тврђава народна је пјесма и свирка. Чујеш је, а не видиш је. Постоји, а невидљива је. Неопипљива је као душе. Мачевима је не можеш исјећи, стријелом је не можеш погодити, копљима је не можеш пробости. Огањ је не може сагорити, вода је не може потопити.

Зато љубите, чедо моје, своју пјесму и свирку као душу своју. И пазите добро да вам пред кућом никад не засвира туђа пјесма и заигра туђе коло.

11. Завјештање имена српских

Чувајте, чедо моје, српска имена. И по њима се наш народ познаје међу другим народима. Имена наших отаца и матера, наше браће и сестара и наша рођена имена, Растко сине, света су колико и ова светачка која сада носимо.

Свештеници туђи, и грчки и латински, радо би нам туђинска имена понадијевали. Радо би нам затријели свако име српско и свако сјеме српско.

А шта би било кад би баш сви Срби себи света имена понадијевали?

Бојим се да онда више не би било Срба. А вјера наша није да уништи Србе, Србију и све што је српско, него да их укријепи. Прелијепа су српска имена.

Узми чедо моје, било какво српско име. Узми, ево, Добрашина. Па шта фали нашему Добрашину? Има у том имену, у Добрашину, много добра и нешто више од добра, јер да није тако, био би просто Добро. Тако и наше име Добрило, не значи само да је добар него и да друге добри и продобрава. Шта би ми, чедо моје без нашег Добре и Добраша, Добрашина и Добреше, Добрице и Добрихне, Добрила и Добромила, Добримира и Добринка, Добрише и Добривоја, Доброја и Доброје, Доброхвала и Доброљуба, Добромира и Доброње, Доброслава и Доброте? Народ који има толико доброте у својим именима може бити само Божији народ. Именима својим они чувају доброту, жуде за њом и проносе је свијетом. Не смијемо им одузимати ту доброту, у душу их дирати. У именима је душа народна.

Не кажем ја, чедо моје, да не ваља и нашем народу давати света имена. Ваља, али не свима и не силом. Полако и помало, као што се квасац и со у хљеб меће да хљеб набуја и буде укуснији. Ни хљеб у којему је превише соли и квасца није за јело.

Ми смо, чедо моје, отпочели велику војну за вјеру и за Србију. А у тој војни ми не смијемо добити вјеру и изгубити Србију.

Боже, шта чинимо? Одузимамо овоме народу његову стару вјеру, уништавамо њихова светилишта и старе богове. Забрањујемо њихове старе обреде и обичаје. Душу му преврћемо. Ево сад почели смо да му имена замјењујемо туђим иако светим именима. Боже, хоће ли ишта остати од овога народа? Хоће ли га бити кад све посвршавамо што смо наумили? Хоћемо ли иза себе оставити само пустош и рушевине? А рушити морамо, рушити и уништавати да бисмо могли стварати. О Боже, дај нам да што више створимо, а да што мање уништимо и срушимо.

Не дирајмо им у имена. Невина су им и прелијепа. Додајмо им покоје свето име и биће доста и Богу и народу. Зашто да им дајемо туђа и невољена имена, за која они не знају ко их је и зашто носио. Не одузимајмо им оно што им је најмилије и најљепше, што им је љубав смишљала и у имена стављала. У тим именима им је тајна живота, љубави и среће. Смислили су најљепша имена на свијету, прелијепа звуком и богата смислом. Било би одвећ тужно кад у овој земљи не би више било Држислава, Војислава и Владимира. Ко би нам државу стварао, државу бранио и државом владао? Шта ћемо добити кад нам просте чобанице и себарке постану Анастазије, Теодоре, Симониде, Веронике и Магдалене или неке друге светице и царице? Хоће ли бити боље од наших Милица, Даница, Цвијета или Танкосава? Колико радовања има у Радојки и Радовану, милине у Милинки и Милуну, славе у Славни и Славољубу, тишине у Тијани и Тихомиру? Бујне ли косе у Косари, миља ли у Миљани и Миљану, мириса у Љубици и Миомиру, душе у Душану и Душици. Златко и Злата златом нас позлаћују, Сребренка нас сребром сребрила. Ко би нас бранио да немамо толико Бранислава. Ко би од нас зло одгонио да нам није Злогоње. Биље не би се звало биљем да није Биљане. За благост не бисмо знали да није Блажа, Благоја и Блаженке. Ко би нам њежност чувао да није Грубе, Грубише и Грубана. Мир нам не би имао ко љубити да нам није Мирољуба и Мирослава. Најљепша пјесмарица могла би се испјевати од наших имена, у ниску би се као бисери могла овако низати наша имена! А шта ми чинимо?

Зато добро запамти, чедо моје мило: никада нећемо бити већи христјани ако мање будемо Срби.